ЕВО КАКО ВИСОКОТИРАЖНИ РУСКИ ДНЕВНИ ЛИСТ – „КОМСОМОЛСКА ПРАВДА” – ПИШЕ О РАТУ НА ИСТОКУ УКРАЈИНЕ
- У Украјини се води рат новог типа. Наравно, у њему има много „бжежинских шахматића”, али ево у чему је малер: партнери, они који не седе за таблом (и не реже гласно иза грмља мирођије), могу да униште читав наш свет по три пута, сваки. А играчима то налаже веома озбиљне обавезе
- Брзо се крвца пролила. А нико се није разбежао како су се погрешно тешили у Кијеву. Нашле су се десетине хиљада бораца и стотине хиљада симпатизера, али је то недовољно за поход устаника на Кијев, премало за „јужно-осетински маневар” или за кримску ”учтиву операцију”
- Већ четири месеца кијевска хунта чак и не помиње Крим, сем ритуала у Ради или на телевизији. Хунта сада ратује са својим, већ бившим народом, на бившој својој територији. При том ратује последњом снагом – до крвавих кругова у очима, до три мобилизације, од којих је последња неуспела
- Из Кијева нису успели да регрутују ниједног човека! А било је планирано безмало хиљаду и по. Већи део борбене технике већ је уништен или дотрајао. Авијација је готово престала да постоји, а оно што је још летело -оборили су баш данас
Пише: Дмитрий СТЕШИН, политички новинар „Комсомолске правде”
СА ДИРЉИВОМ топлином брамана који је спознао тајне свега што постоји гледам на расправе дежурних патриота и ура-патриота.
Једни вичу – „сменили Стрелкова”, значи – разбили! Други заступају другачије, не мање нервозно мишљење. И сви се међусобно гађају блатом, врпоље се и промаше. Много је блата, а битка у јеку.
Ево, ја ћу пробати мирно да вам објасним шта се десило у Украјини, на Криму и у напаћеној Новоросији. Као човек који је на трбуху препузао сав тај регион од Мајдана до Славјанска, имам своје гледиште о овоме шта се дешава.
Прво, како су правилно приметили политиколози, ове године у Украјини се води рат новог типа. Наравно, у њему има много „бжежинских шахматића”, али ево у чему је малер: партнери, они који седе за таблом (и не реже гласно иза грмља мирођије), могу да униште читав наш свет по три пута, сваки. А играчима то налаже веома озбиљне обавезе.
Сви, наравно, желе да одиграју „Чапајева” – брз напад, енергичан ударац, ишчашени прсти, партије по минут… Али, мора да се подижу промућурни гамбити или да се користи „застарела али сигурна „одбрана Филидора”. Планете више не праве и нигде не могу да се купе.
Када се Крим у пролеће одвојио, нови-стари, прави домаћини полуострва, морали су, наравно, да израчунају последице те манифестације. Мало је било варијанти. Пошто су одолели губитку, оштећени заборављају на „москаљско” полуострво, срећом и онако га нису мазили пажњом и новцем. На Мајдану плешу тврди краковјак и баве се унутрашњим проблемима – узгајају, на пример, жуто-плаве сунцокрете и свуда их саде.
Запад се при том претвара да се ништа није десило – као у Јужној Осетији. И настоји да брзо заборави Крим, као прљав веш случајно заборављен испод јастука у соби за госте. Међутим, десила се друга варијанта – одлучили су да враћају Крим.
За то је постојала специјална припрема – операција за скретање пажње, лажно полазиште које може да постане и основно. Или не постане. А можда ће то – резервно – основно полазиште бити обруч у који ће утерати противника…
Као што и сами разумете, догађаји у тој области практично су непредвидиви. Само да се не забројимо у мноштву варијанти.
Будућој Новоросији било је обећано много, и много је, иначе дато. Судећи према Путиновом говору, на који воле да се позивају и „ура-патриоти” и „дежурни патриоти”, било је претпоставки о свеобухватном устанку на Луганској земљи и у Доњецку. Било је некаквих соц-извештаја и истраживања расположења људи по регионима, њихових тежњи и надања.
Нажалост, видео сам како је почело превирање у региону.
Одмах после референдума, оног дана када су се дневнице за иностранство од 54 долара претвориле у 500 рубаља, отпутовао сам са групом колега са Крима у Луганск.
У Луганску је био у току прави фестивал плурализма и политичког живота – мали, „меки” мајданчић са барикадом као играчка. На оној истој алеји испред фасаде Обласне администрације на коју ће после неколико месеци пилот-изрод сместити читаву салву невођених ракетних зрна. Да су људи који су се врзмали по тој алеји знали шта ће бити … не би једни другима палили шаторе, разјашњавајући ко је главни опозиционар.
Несумњиво, они би максимално убрзали устанак. Остало је времена баш колико треба.
Сећам се интервјуа, првог званичног интервјуа са луганским партизанима. Говорио је Болотов. Мозговој је фаровима аутомобила осветљавао сцену. Колико смо циничних коментара добили! О кловновима са маскама. „Где им је оружје?” – питали су интернет-„ликови”. „Има ли га, уопште, у природи? Кремљовски артисти!”
У Доњецку је трајао исто такав карневал на главном тргу, само што је било десетак пута више људи. Ми нисмо хтели чак ни да „скидамо реп” с митинга.
Наспавали смо се, опрали и отпутовали у Кијев. Тамо је самоуверени капетан Кубик, крештави, недовршени галицијски морон дуго показивао колико они имају аутомата и причао како су спремни да ратују са донбаским „русиштем”. Из тога смо ми, и не само ми, извели закључак: у Кијеву су већ спремни да ратују, а на Донбасу о томе чак нису ни размишљали. А штета.
Стрелков се са својом четом појавио у Донбасу у моменту када су устанике почели да избацују из заузетих административних зграда и да их у партијама и камионима бацају у затвор. А нико, сем ретких изузетака, као и раније, није намеравао да ратује са кијевском хунтом.
Сви су чекали референдум после којег ће бандеровци заплакати и рећи: „па, зашто тако, браћо? Ни чај нисмо попили! Добро, живите како хоћете, ми вам нећемо сметати”. Истина, касније се све окренуло.
Брзо се крвца пролила. А нико се није разбежао како су се погрешно тешили у Кијеву. Ипак, сувише мало се нашло оних који су били спремни да ратују са својом бившом државом. У квантитативном смислу много – десетине хиљада бораца и стотине хиљада симпатизера, али недовољно за поход народне одбране на Кијев, за „јужно-осетински маневар” или за кримску ”учтиву операцију”. Чак и да је та операција изведена, шта бисмо добили на крају?
Две републике са нејасним статусом, али апсолутно пријатељске и проруске. То је добро, је ли тако? Несумњиво. Али, иза граница тих република бујала би као чир огорчена држава и том горчином мобилисана, коју би наши „пријатељи са шаховске табле”,не ужурбано као сад, него полако и с размаком, напумпавали оружјем, инструкторима и дилетантима да за добру надокнаду интересе туђе државе сматрају за своје интересе.
Није искључен и аранжман са западним војним базама на територији увређене Нењке (мајке Украјине). А наведите бар један разлог који би засметао изградњи натовске војне базе код Лавова. И како бисмо је ми отуда ишчепркали? Никако.
Чак и кад се не би десио директан напад на Крим или Новоросију – о повратку Украјине у породицу словенских народа могло би да се заборави на десетине година. А онда ти „младоевропљани” Русији не би ни бадава били потребни. Ето, такво је стање ствари код нас у случају тактичке победе.
Никакав парадокс, у шаху и у рату тако нешто се дешава. Тактичка победа – дубоки пробој без осигурања крила увек се завршава обручем. Обезбеђивање крила показало се као најкомпликованије у овој новоросијској причи.
Зато је од полазишта спремног да преузме и отвори десант, Новоросија постала стрела. Ловачка стрела.
Има стотине врста стрела. Једне треба да згужвају оклопе и шлемове, друге да поцепају и размакну алке панцира, треће да уђу максимално дубоко и штрче лепо и непомично.
Ловачка стрела нема задатак да после поготка дивљи вепар пада на бок као покошена мирођија. Ловачке стреле су празне, мрежасте, са жлебом за одвод крви. Оне понекад личе на троугао од три рама. Њихова функција је да – пусте крв из звери коју јури ловац.
А Новорусија се с тим добро сналази. Звер је од бола заборавила чак и на освету малом, немоћном бићу које хода на две задње шапе, које може лако да се обори и распара кљовама, да се изгази папцима… Али, вепар завија од бола и бежи губећи снагу, крв из ране не истиче него липти у млазевима.
Мало му је остало да бежи – чак је ловац прешао на ходање. За њега нема смисла да гони звер далеко, у дубину шуме – да затим на својим плећима извлачи месо. Таква је, ето, прозаичност живота из које, ако се пажљиво сагледа, произлази следеће.
Већ четири месеца кијевска хунта чак и не помиње Крим, сем ритуала у Ради или на телевизији.
Кијевска хунта – уместо враћања узетог – ратује са својим, већ бившим народом, на бившој својој територији. При том ратује последњом снагом – до крвавих кругова у очима, до три мобилизације, од којих је последња неуспела.
Из Кијева нису успели да регрутују ниједног човека! А било је планирано безмало хиљаду и по.
Већи део борбене технике је уништен или дотрајао. Авијација је готово престала да постоји, а оно што је још летело оборили су баш данас.
Новоросија постала стрела, ловачка стрела за украјинског дивљег вепра
Најбржи и идејни русофоби леже у рововима или шумским расадницима или су се умирили у својим Виницама и Иваново-Франковскима. У новој Украјини ти људи нису ни бадава потребни, таква им је судбина – нису прави пут изабрали. Дешава се. Или су за то такође „москаљи” криви? Добро, нека су криви.
Ја лично, ево, нећу плакати. После три недеље под артиљеријском паљбом у Славјанску некако су ми пресушиле сузе за укро-ратницима.
Према мноштву знакова вепру је за бежање остало сасвим мало – док не полегне пожутела мирођија и брезов лист не почне да се расипа под прстима.
Иначе, ловац ће вероватно узети стрелу – још ће добро доћи.
Превела
Ксенија Трајковић
Извор: Факти.рс
