- Thursday, 18. April 2024.

Леонид Решетњиков: Американци би да нас опколе ради свргавања Путина и цепања Русије

Објављено: 6. априла 2015. - Срна Радовић

ГЛАВНИ ПОСАО CIA НИЈЕ ШПИЈУНАЖА ВЕЋ – УКЛАЊАЊЕ ПОЛИТИЧАРА И ОРГАНИЗОВЊЕ ПРЕВРАТА

До пре годину дана, идеја федерализације Украјине била је актуелна. Међутим, сада су Кијеву потребни само рат и унитарна држава. Основни разлог је то што се на челу те земље налазе идејно антируски људи, који нису само потчињени Вашингтону него и буквално живе о трошку оних снага које се крију иза власти САД
„Светској влади“ није потребна федеративна Украјина,, већ контролисана територија на којој се могу распоредити војне базе и нови низ ПРО. А такав план постоји. Од Луганска или Харкова крстареће тактичке ракете досежу иза Урала где се налазе наше главне снаге нуклеарног обуздавања. Са 100-постотном вероватноћом могу на узлетној путањи да погађају балистичке ракете са стационарним и мобилним лансирањем. Сада тај регион за њих није доступан ни из Пољске, ни из Турске, ни из Југоисточне Азије. То је главни циљ
Шта ће бити дање? Постоји мало вероватан сценарио Придњестровља. Али, ја у њега не верујем – територија ДНР и ЛНР знатно је већа, милиони људи су већ увучени у тај рат. За сада Русија још може да убеди руководство народне одбране у привремени предах и примирје, али … више нема ни речи ни о каквом уласку Новоросије у састав Украјине. Људи на југоистоку не желе да буду Украјинци
Зашто је САД сада Техеран потребнији и важнији од Тел-Авива? Зато што улази у појас опкољавања Русије. Те скривене снаге поставиле су задатак ликвидације наше земље као озбиљног играча на светској сцени. Зато што је Русија носилац цивилизацијске алтернативе читавом обједињеном Западу

ДА ЛИ ће бити новог рата на југоистоку Украјине? Ко стоји иза председника САД? Зашто многе наше чиновнике можемо да назовемо идејним агентима утицаја?

На ова и друга питања „Аргумената недеље“ одговара – одмеравајући сваку реч – генерал-потпуковник у пензији, директор Руског института за стратешка истраживања Леонид Решетњиков.

У САД се сличним послом баве аналитички центар Stratfor и стратешки истраживачки центар RAND Corporation. Ко је од вас „тврђи“?

– Када смо после преласка у Администрацију председника у априлу 2009. припремали нови статут, говорили су нам да је пожељно да узимамо њих за пример. Тада сам помислио: „Ако нас будете финансирали као што се финансирају Stratfor или RAND Corporation, онда ћемо ми све те стране аналитичке компаније надмашити“. Руски аналитичари су најјачи у свету, тим пре, стручњаци за регионе који су још „свежији“ и непристраснији. То могу да кажем са сигурношћу, ипак 33 године аналитичког рада, прво у Првој главној управи КГБ СССР-а, а затим у Спољној обавештајној служби.

Као што је познато, RAND Corporation урадила је за Украјину план АТО за југоисток земље. Да ли је Ваш институт информисао о Украјини, посебно о Криму?

– Наравно. Уопште, по питању Украјине радила су само два института: РИСИ и Институт за земље ЗНД Константина Затулина. Од самог почетка, наше делатности писали смо аналитичке извештаје о порасту антируских расположења у континенталном делу Украјине и о јачању проруских на Криму. Анализирали смо рад украјинских власти, али нисмо достављали алармантне информације – у стилу све је пропало, већ пре појачано скретали пажњу на све изразитији проблем.

Предлагали смо да се знатно појача рад проруских невладиних организација (НВО), да се, како се сад обично каже, појача притисак политике „меке силе“.

Зар нам са таквим амбасадором (у Кијеву) као што је Зурабов нису потребни никакви непријатељи?

– Рад сваке амбасаде и амбасадора спутан је мноштвом ограничења. Корак лево, корак десно и – скандал. Сем тога, постоји проблем стручних кадрова и то не само у области дипломатије. Некако смо се исцрпли, у државној служби остало је мало јаких људи, главних покретача.

Улогу НВО тешко је проценити. Уверљив пример су обојене револуције које подгревају стране, првенствено америчке невладине организације. Тако је било и у Украјини. Нажалост, фактички није било интересовања за формирање и подршку таквих организација које би деловале у нашем интересу. Да су оне радиле, замениле би десет амбасадора и то чак десет веома умних амбасадора. Сада је ситуација почела да се мења после директних инструкција председника, само да потчињени не помуте такав ток.

Како ће се, по вашем мишљењу,током пролећа и лета развијати догађаји у Новоросији? Да ли ће бити нових ратних дејстава?

– Нажалост, степен вероватноће је веома висок. Само пре годину дана, идеја федерализације Украјине била је актуелна. Међутим, сада је Кијеву потребан само рат. Само унитарна држава и то из неколико разлога. Основни разлог је то што се на челу земље налазе идејно антируски људи, који нису само потчињени Вашингтону него и буквално живе о трошку оних снага које се крију иза власти САД.

И шта је потребно тој фамозној „светској влади“?

Лакше је рећи шта им није потребно: није потребна федеративна Украјина, то ће бити лоше контролисана територија. На таквој територији не могу распоредити своје војне базе и нови низ ПРО. А такав план постоји. Од Луганска или Харкова крстареће тактичке ракете досежу иза Урала где се налазе наше главне снаге нуклеарног обуздавања. Са 100-постотном вероватноћом могу на узлетној путањи да погађају балистичке ракете са стационарним и мобилним лансирањем. Сада тај регион за њих није доступан ни из Пољске, ни из Турске, ни из Југоисточне Азије. То је главни циљ. Због тога ће се САД борити за Донбас до последњег Украјинца.

Значи, не ради се о налазиштима гаса из шкриљаца које су открили на тој територији?

Главни стратешки задатак је – унитарна Украјина под њиховом пуном контролом за борбу против Русије. А гас из шкриљаца или оранице само су бонус више, узгредни добитак. Уз то, и озбиљан удар на нашу наменску индустрију због прекида веза ОПК (одбрамбено-индустријских система) Украјине и Русије, што је већ учињено.

Нас су „надиграли“: морали смо уз помоћ специјалних јединица да евакуишемо „хуљу“, Јануковича, а Вашингтон је поставио своје „хуље“?

– Наравно, са војно-стратешког становишта, победили су. Русија има „компензацију“ – Крим. „Компензација“ је и отпор становништва на југоистоку Украјине. Али, противник је већ добио огромну територију која је била у саставу Совјетског Савеза и Руске империје.

Шта ћемо ове године видети у Украјини?

– Процес полураспада или чак потпуног распада. За сада су многи занемели пред лицем правог нацизма. Међутим, људи који схватају да су Украјина и Русија чврсто повезане још нису рекли своју реч. Ни у Одеси, ни у Харкову, ни у Запорожју, ни у Чернигову. То ћутање није вечно, а поклопац са котла неминовно ће пасти.

Како ће се формирати односи између Новоросије и Украјине?

– Постоји мало вероватан сценарио Придњестровља. Али, ја у њега не верујем – територија ДНР и ЛНР знатно је већа, милиони људи су већ увучени у тај рат. За сада Русија још може да убеди руководство народне одбране у привремени предах и примирје, али управо на „.привремено“. Више нема ни речи ни о каквом уласку Новоросије у састав Украјине. Људи на југоистоку не желе да буду Украјинци.

Ако је већ наша земља доспела у светску изолацију због Крима, онда зашто не рескира на југоистоку? Колико дуго треба бити лицемеран?

– Мислим да је рано ићи на ризик. Ми потцењујемо информисаност нашег председника који зна да се у Европи дешавају неки процеси скривени од туђих погледа. Они пружају наду да за сада можемо да заштитимо наше интересе другачијим методама и средствима.

У бујици информација о Украјини заборављамо на експлозивни пораст верског екстремизма у Средњој Азији…

– То је за нашу земљу изузетно опасна тенденција. Веома тешка ситуација је у Таџикистану, нестабилно је у Киргизији. Међутим, први правац удара може да буде Туркменистан, као што су писали „Аргументи недеље“. Ми га некако заборављамо зато што се Ашхабад држи по страни. Али, та „одвојеност“ може прва да се сруши. Да ли ће они имати снаге да се сами одбране? Или ћемо морати да се умешамо у земљи која се од нас држи на прилично великој дистанци. Дакле, та линија је веома тешка.

И не само у вези са продором бојовника Исламске државе у тај регион. Према последњим подацима, САД и NATO не намеравају да одлазе из Авганистана, него чувају тамо своје базе. Са војног становишта пет или десет хиљада војника који тамо остају могу за месец дана да формирају групацију од 50-100 хиљада.

То је део општег плана опкољавања и притиска на Русију, који реализују САД у циљу свргавања председника Владимира Путина и цепања земље. Наравно, обичан човек може да не верује у то, али људи који поседују велики обим информација то одлично знају.

По којим границама би прошло цепање?

– Планирано је да се у почетку отцепи оно што „слабо належе“, свеједно шта ће се отцепити: Калињинград, Северни Кавказ или Далеки Исток. То би био детонатор процеса који може да се убрзава. Та идеја није пропагандна већ реална. Такав притисак само ће се повећавати са запада (Украјина) и са југа (Средња Азија). Покушавају да се провуку кроз западну капију, али проверавају чврстину и јужне.

Који је правац за нас стратешки најопаснији?

– Јужни правац је веома опасан, али, за сада још постоје тампон-државе – бивше средњеазијске совјетске републике. А са западне стране рат је већ на граници, фактички, на нашој територији.

Сада се тамо одвија битка, не између Украјинаца и Руса, већ рат светских система. Једни сматрају да су они „це Европа“, а други – Русија. Јер, наша земља није само територија, то је посебна, огромна цивилизација која је донела читавом свету свој поглед на уређење света. Најпре, наравно, Руска империја као образац источно- православне цивилизације. Бољшевици су је уништили, али су „на површину“ изнели нову цивилизацијску идеју. Сада смо сасвим близу треће и за 5-6 година то ћемо и видети.

Каква ће бити та идеја?

– Мислим да ће то бити добра симбиоза претходних, а наше „заклете колеге“ то одлично схватају. Због тог је и почео напад са свих страна.

Односно, заједничка руско-америчка борба са тероризмом, посебно са Исламском државом, је – фикција?

– Наравно. Америка ствара терористе, храни их, дресира, затим читавој банди командује: „напад“. Можда и помогну да се један „бесни пас“ из тог чопора убије, али ће остале још енергичније хушкати.

Леониде Петровичу, сматрате ли да су САД и амерички председници само инструмент. Ко онда одређује политику?

– Постоје заједнице неких људи практично у јавности непознатих, који не само да постављају америчке председнике, него и одређују правила за све „Велике игре“. То су, поред осталих транс-националне финансијске корпорације, али не само оне.

Сада се одвија преформатирање светског финансијског и економског система. Присутан је покушај да се другачије осмисли читава структура капитализма без одрицања од њега. Нагло се мења спољна политика. САД су изненада фактички одбациле Израел – свог главног савезника на Блиском Истоку, ради побољшања односа са Ираном. Зашто је сада Техеран потребнији и важнији од Тел-Авива? Зато што улази у појас опкољавања Русије. Те скривене снаге поставиле су задатак ликвидације наше земље као озбиљног играча на светској сцени. Зато што је Русија носилац цивилизацијске алтернативе читавом обједињеном Западу.

Тим пре што се у свету одвија нагли пораст антиамеричких расположења. Мађарска, у којој су на власти конзервативни десничари, а у Грчкој левичари – дијаметрално супротне снаге – фактички су се удружиле и „ритнуле“ против диктата САД на Старом континенту. Има ко да се „рита“ у Италији, Аустрији, у Француској и тако даље. Ако сада Русија издржи, онда ће у Европи кренути процеси који нису корисни за силе претенденте на светску доминацију и оне то одлично знају.

Неки европски лидери већ плачу зато што су им САД буквално наметнуле санкције. Може ли се Европа ишчупати из „пријатељских“ америчких загрљаја?

– Никада. Америка чврсто држи неколико ланаца: штампарску машину Федералних резерви, претњу обојеним револуцијама и физичко уклањање неподобних политичара.

Што се тиче физичког уклањања, претерујете ли?

– Нимало. Централна обавештајна служба САД, према нивоу постављених задатака чак и није обавештајна служба. ПГУ КГБ или СВР РФ су класична обавештајна служба: прикупљање информација и извештаји за руководство земље. Код CIA се те класичне карактеристике обавештајне службе налазе на крају списка задатака. Главни задаци су – уклањање, укључујући и физичко, политичара и организовање преврата. Они то раде у режиму реалног времена.

После страдања подморнице „Курск“, код нас је из Румуније долетео директор CIA, Џорџ Тенет. Мени је наложено да га дочекам на аеродрому. Тенет задуго није изашао из авиона и могао се бацити поглед на унутрашњост његовог „Херкулеса“. То је био летећи командни пункт, оперативни компјутерски центар набијен опремом и системима везе, који може да прати и симулира ситуацију у читавом свету. У делегацији која га прати – двадесет људи. Ми смо летели и летимо редовним летовима у саставу 2-5 људи. Ето, јасна је разлика.

Узгред, о обавештајној служби. Поново се говори о обнављању јединствене руске обавештајне службе путем обједињавања СВР и ФСБ. (Спољне обавештајне службе и Федералне службе безбедности). Какав је Ваш став?

– Крајње негативан. Ако објединимо две обавештајне службе – спољну и контраобавештајну, онда од два извора информација за највише руководство земље стварамо један. Тада човек који се налази на том „извору информација“ постаје монополиста и може да манипулише њима ради постизања неког циља. У КГБ СССР-а такве манипулације информацијама биле су приметне чак и за капетана Решетњикова. За председника, цара или премијера – како год се назове лице на највишој дужности – корисно је да има неколико самосталних обавештајних извора. Иначе, он постаје талац конкретног руководиоца структуре или саме структуре. То је веома опасно.

Аутори такве идеје мисле да ми обједињавањем постајемо јачи, а ми сами себи стварамо опасност.

Да пређемо са светске конспирологије на „наше овнове“. Како разликовати чиновника који не зна шта чини од агента утицаја који свесно чини?

– У свету нема тако много реалних агената утицаја озбиљног нивоа, како се уобичајено сматра. Доношење или не доношење озбиљних стратешких одлука које нису у интересу земље углавном иницирају, назовимо их, идејни агенти. То су они наши чиновници који су се обрели у нашој фотељи на високом рангу, али су душом на Западу. Њих не треба врбовати или им наређивати. За те људе је све што се „тамо“ ради – највише достигнуће цивилизације, а оно што је овде је – „прљава Русија“. Они са овом земљом не везују будућност своје деце коју шаљу на школовање у иностранство. И то је озбиљнији податак од рачуна у западним банкама. Такви „другови“ из душе не воле Русију чијим развојем руководе.