Српски политичари се, готово никад не консултују са српским филолозима у доношењу одлука, рекао је Милош Ковачевић на скупу посвећеном српском језику и култури
У Српској књижевној задрузи одржан је научни скуп с темом: „Идентитет српског језика и културе”, на којем је учествовало двадесетак лингвиста, књижевника, професора универзитета, који су указали на статус језика и проблеме с којима се суочава.
Милош Ковачевић, у раду: „Српска припомоћ босанској коби српског језика”, подсетио је да је Скупштина Србије и Црне Горе донела (2005) Закон о ратификацији Европске повеље о регионалним или мањинским језицима, која је сачињена у Стразбуру (1992).
Закон је објављен у „Службеном листу СЦГ – Међународни уговори” (2005). „Политика” је пренела изјаву тадашњег министра СЦГ за људска и мањинска права Расима Љајића да ће од 1. јуна – албански, бугарски, босански, мађарски, ромски, румунски, русински, словачки, украјински и хрватски језик – бити проглашени за регионалне и мањинске језике у Србији, док ће у Црној Гори такав статус добити албански и ромски.
Србија је, дакле, за мањинске признала десет језика, а Црна Гора само два. За два језика која је Црна Гора признала као мањинске – а то су ромски и албански – неспорно је да испуњавају све критеријуме.
Од десет језика које је Србија прогласила за мањинске, два језика: босански и хрватски, не испуњавају те критеријуме. Српски политичари, додао је Ковачевић, готово никад се не консултују са српским филолозима у доношењу филолошких одлука.
Уз напомену да у властима немају партнера за разговор, Иван Негришорац каже да се мора мислити о целини српског културног и језичког простора. Не смемо водити србијанску политику, већ свесрпску. То не значи да треба рушити политичке границе, али се мора водити рачуна и о језичким правима Срба, који живе ван граница Србије.
Чувајући оно што је било, сматра Александар Јовановић, књижевност снажно одређује време које нам стиже из будућности. Као мало шта друго, она је битни чинилац српског идентитета.
Више је него видљиво шта су и како су нашем идентитету давали Свети Сава, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Иво Андрић, али мало ко би се усудио да порекне и доприносе – бар кроз стварање књижевне и традицијске осећајности – Јована Јовановића Змаја, Милана Ракића, Борисава Станковића, Јована Скерлића, Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића, Васка Попе, Љубомира Симовића.
У титоистичком југословенству, истиче Мило Ломпар, било је могуће, без било каквог значајног отпора, да дође до уставних промена (1974), по којима су Срби у Хрватској – говорили хрватским књижевним језиком. Показало се да у одсуству културне политике и националне интелигенције – нестаје било каква јавна свест о значају српског језика.
Отуд би – у садашњим приликама – било од значаја обликовати јавну представу о неопходности националне интелигенције. Јер, није могућа било каква јавна брига о српском језику без јавне свести о људима који ту бригу везују за политички и културни положај српског народа.
Ти људи би требало да укажу на чињеницу да се преименовањем српског језика у Хрватској и Црној Гори – стварају предуслови за процес постепеног и насилног однарођавања Срба.
У свом раду „Глобализација и национални статус српске књижевности”, Тиодор Росић наглашава да је глобализација довела до темељних промена у српској националној култури. Она је променила систем односа између масовне и елитне културе, претварајући масовну културу у водећу. Као последица свега тога, појавила се комерцијална књижевност: жанр женских забавних романа, тзв. пинк романи, кримићи и љубићи.
Драган Лакићевић сматра да језик одређује идентитет поезије – песника, предмета и јунака певања. Идентитет језика у поезији може бити спољашњи и унутрашњи: односи се на предмет и на стил певања. И у једном и у другом случају, који су у најбољим случајевима сједињени, језик је саставни део бића – песника и народа.
Зоран Аврамовић се запитао ко ће бити одговоран за угрожавање српског језика. Сигурно, одговорио је, онај део интелектуалне елите који форсира латиницу у штампаним и електронским медијима, они књижевници и научници који пишу латиницом своја дела и други Срби који их следе.
Међутим, највећа одговорност пада на прошле и садашње културне политике српске државе.
Деструкција српског језика, истиче Душко Бабић, толико је очигледна да је један новосадски професор, с правом, за наш садашњи језик понудио термин англосрпски.
Доиста, пред нама, и међу нама, рађа се један другачији језик, ружан, неразумљив, исушен, неприродан. Језик-мутант који тешко можемо звати матерњим, јер нас том језику нису училе наше мајке и баке, као ни велики писци и песници из буквара и читанки…
Језик без душе и дубине који нико не може да воли. Новоговор Бабић је и примерима осликао: апликација, бекстејџ, бизнис-план, имплементација, кол-центар, пи-ар, партиципација, ријалити-шоу, кетеринг, кастинг, скаутинг, стајлинг, шопинг, ретро стил, мејнстрим…
Илустрација Драган Стојановић
Михаило Шћепановић је говорио на тему: „Црногорски проблем српског језика у Црној Гори”. Хрватску измишљотину да сваки народ има право да свој језик назива како хоће (што нису урадиле озбиљне светске средине, па данас не постоје амерички, бразилски, аустријски, швајцарски и аустралијски језик), Катедра за црногорски језик Филозофског факултета у Никшићу, кривотворећи научну, лингвистичку истину, подводећи критеријуме научности под критеријум географског одређења, учинила је да се латиничка никшићка „Ријеч”, садржајно и научно, сроза на ниво таблоидне литературе.
Расправи о идентитету српског језика и културе присуствовали су и ђаци Филолошке и Земунске гимназије.
Извор: Политика
