Да ли наше писмо у свакодневном животу губи трку трку са латиницом и код нас. Јован Делић: Са простора Црне Горе потпуно протерана Драгољуб Збиљић: По Уставу једино у државним органима.
ЋИРИЛИЦА је готово сасвим нестала из свакодневице грађана Србије. Тешко је пронаћи ћириличке новине, а још теже интернет-презентације. Рекламне поруке најчешће су исписане латиницом, а амбалажа на домаћој и декларације на страној роби ретко преносе информације на ћирилици. И на улици, и у тржним центрима, на видном пољу готово да је и нема.
Шта је довело до маргинализације ћирилице и да ли ће она ускоро постати страно писмо и у Србији, покушао је да нам објасни проф. др Јован Делић.
– Ћирилица је вероватно у најтежем стању откако смо се описменили – каже Делић. – Из Црне Горе је потпуно протерана. Тамо пишу латиницом, а ни у Србији није равноправна. Пракса и живот је истискују. Закон о језику и писму се не поштује, што је додатно ставља у запећак.
Делић сматра да бисмо могли то да променимо уколико би се према свом писму односили као Грци и Руси:
– Из ћирилице се развило све што имамо, зато је невероватан наш нехајан однос према њој. Проблем је што је наши људи доживљавају као страно писмо. Школе и универзитети су немоћни. Изгубила се свест о њеном значају. Али, најопасније је да неко милитантан брани ћирилицу и изгони латиницу. Забранама се ништа не постиже. Верујем да би се однос према нашем писму променио ако би филмски титлови били ћирилички или имена спортиста на дресовима написани ћирилицом.
Истраживања у последњих двадесетак година показују да је српска ћирилица сасечена и сведена на свега десетак процената у односу на српски језик на латиничком писму.
– Чини се да и сто година од забране ћирилице по налогу Аустроугарске, окупација још траје – говори нам професор Драгољуб Збиљић, председник Скупштине најстаријег удружења “Ћирилица” из Новог Сада. – Суноврат ћирилице догодио се 1916. године, по упаду аустроугарских војника у Првом светском рату. Те године, па све до ослобођења Србије 1918. употреба овог писма била је строго забрањена.
После ослобођења ћирилица је враћена и све до 1945. била је једино званично српско писмо. И после Другог светског рата Срби су ћирилицу масовно користили. И тако је било све до 1954. године, односно до Новосадског договора када је формално проглашена равноправност оба писма.
– Од тада је употреба ћирилице падала у проценту и у Србији – тврди Збиљић. – Постепена замена ћирилице латиницом, смишљеном и планираном фаворизацијом латиничког писма, завршена је петнаестак година касније. Кривац се није смео спомињати све док није пао комунизам. Наравно, комунисти су то наложили, а спровели су лингвисти преко увођења такозваног двоазбучја. Овога пута употребљен је мудрији и ефикаснији начин од забране. Комунистичка власт злоупотребила је српске лингвистичке институције – Матицу српску, САНУ, Институт за српски језик.
Ипак, било је периода када је употреба ћирилице доживела нови процват – посебно од 1990. до 2000. године, на шта су утицале тадашње околности. А онда је дошло ново време и убрзана англификација српског језика.
– Српске власти уставну одредбу о ћирилици спроводе само у државним канцеларијама, а не и изван њих. Притом, латиница се у свакодневном животу и сада фаворизује – каже Збиљић. – Зашто се не угледамо на друге народе који чувају своје писмо.
Ситуација у Војводини није ни боља ни гора него у целој Србији. У Београду се, на пример, проценат изгнане ћирилице приближава проценту у Новом Саду.
– То није чудно – каже Збиљић. – Замењивање српске азбуке латиницом ишло је понекад брже у Војводини, а некад у другим деловима Србије.
После 1954. однос према ћирилици у тадашњој држави био је сличан. Истина, у Хрватској је било мање ћирилице, а данас тамо готово да је и нема. Раније, у Републици Српској било је највише ћирилице, али се она и тамо смањује. У Македонији није уведена латиница, док је у Словенији увек било мало ћирилице. Срби у Црној Гори се труде да сачувају српску азбуку и боре се за свој језик и своје писмо. На Косову, где у енклавама Срби имају некакву власт и некакво право, има мало више ћирилице, указује наш саговорник, а тамо где су практично окупирани, азбуке готово да нема.
Збиљић упозорава да је важно да сачувамо ћирилицу, јер смо без ње веома угрожени.
Ћирилици најтеже од Вука Караџића / Карикатуриста Тошо Борковић
Непријатељ Срба и ћирилице, какав је био генерал Стјепан Саркотић у Првом светском рату, није случајно српску ћирилицу упоредио са “српским борбеним средством” које “треба уништити”, односно заменити. Он је ћирилицу забранио у Босни и Херцеговини када је био председник владе. Знао је да ћемо се у идентитету удаљити од самих себе ако ћирилицу заменимо латиницом. Постаћемо много лакши за асимилицају и може се догодити да кренемо путевима којима су отишли у неповрат Срби католици који су писали латиницом. Србима се већ догодило да су постојали дотле док је постојала ћирилица. Без ње су покатоличени Срби асимиловани и нестали. Срби православци се сада упућују на злосрећне путеве Срба католика.
ЛАТИНИЦА КОД ТВОРЦА СРПСКЕ АЗБУКЕ
“НОВОСТИ” већ неколико дана истражују колико је назива радњи и фирми написано ћирилицом. Од 140 радњи у београдској главној пешачкој штрафти – Кнез Михаиловој, само три имају називе на српском писму. У Косовској улици само пекара “Ужина” има свој ћирилички назив исписан писаним словима, док у улици творца српске азбуке Вука Караџића, осим табле на којој је његово име, нема ниједан назив написан ћирилицом.
ИНИЦИЈАТИВА „НОВОСТИ“ И „ПОЛИТИКЕ“
ДНЕВНИ листови “Политика” и “Вечерње новости” покренули су иницијативу да се новине које се штампају ћириличким писмом ослободе плаћања пореза. Суштина идеје јесте да држава поведе рачуна о новинама које се штампају на ћирилици, и тако да подстрек и осталим медијима да почну да користе ово писмо. Осим “Политике” и “Новости”, од познатијих новина ћириличке текстове објављује само новосадски “Дневник”, као и недељници НИН и “Печат”. Иницијативу је подржао и УНС.
Извор: Новости
