Нека сви који олако говоре о јединству цркава схвате да је јединство Цркве тајанствени дар Божијег присуства. То није ствар о којој би се одлучивало на конференцијама, већ нешто што постоји или не постоји. Никаква људска одлука не може принудити Бога.
Наравно, споља можемо постићи јединство и сви могу да прогласе – протестанти, католици и православни – да смо сада, најзад, једна црква. Можемо да помињемо папу римскога и римски папа може да помиње цариградског патријарха. Ако се сви сложимо око «минимума истине», око једног поједностављеног «Вјерују», и ако изгладимо још неколико питања – можемо доћи до јединства. То би било легалан и споља вредан систем, али би то било тело које нема везе са Христовом Црквом, чак и ако по спољашњем изгледу подсећа на њу. Бог се не да преварити. Када услови за Његово присуство не постоји у људима, Он не долази међу њих.
Христова Црква није никада била световна заједница. Црква је рођена, а не направљена. Људске дискусије могу да сачине нешто чему могу да дају име «Црква». Али, ова фабрикација би била нешто без живота. Жива Црква нема везе с тим. Она постоји негде далеко од свих ових фабрикација, непромењена, пуна истине и светлости, чиста од сваке компромисне лажи, са Светим Духом који је обухвата и осветљава као сунчева светлост њене кораке, водећи је до «пуноће истине».
Она не зависи од броја истинитих хришћана, чак ако их је само шака. Они су носиоци Предања које није нешто што су једноставно научили, већ нешто чиме живе и имају о томе животно искуство. Хришћани живе у Предању као у природној средини, попут риба у води.
Нека сви који заиста траже Господа, престану да причају о јединству «цркава». Црква не признаје уједињење, јер она није никада била разједињена. Људи су ти који је напуштају, чак ако и даље задрже неке од њених спољних знакова. Нека се сви који траже Господа врате Цркви, и нека се понизе тако да могу ући, јер су њена врата мала, па се треба сагнути врло ниско да би се прошло кроз њих.
Непогрешиви критеријум
У хаосу и лицемерству савременог света није лако распознати Христову Цркву и приближити јој се, јер није довољно за цркву само да носи назив «Православна», па да то заиста и буде. На жалост, отпадништво постоји и под, споља гледано, православним мантијама, православним куполама и међу православним верницима. Али, то није ништа ново; Црква је то познавала још од својих првих корака, само је сада достигло неочекиване димензије.
Морамо научити да разликујемо Цркву иза спољног изгледа. Што се тога тиче, споља, у Православној цркви преовлађују неред и забуна. Свако, образован или необразован, верник или неверник, има свој властити поглед на хришћанство и православље, и фанатично брани своје мишљење. У оваквој олуји је немогуће наћи прави пут без компаса. Ипак, иам један непогрешив критеријум: настављање традиције или, другачије речено, продужетак Предања.
Где год је Предање сачувано живо и чисто без прекида од времена Апостола, и колико год верних (владика, свештеника или верника) живе Предањем и преносе га – ту је Православна црква , а они сачињавају Тело Христово. Сви други, свештеници или цивили, који желе да се представљају као православни, а да не прате у свему живо Предање минулих векова, јесу уљези. Они су кукољ на њиви Христовој.
Данас има много кукоља, а врло мало класја, али је њива – Божија, и упркос разном кукољу, пшеница остаје иста из генерације у генерацију, од семена до семена, иста као и прва пшеница коју је Свети Дух посејао на истој божанској њиви на свети дан Педесетнице.
Ови милиони кукоља који су изникли у недрима Православне цркве у скорашње време, донели су са собом светски дух, тако да ниједна православна црква није била у стању да задржи своја спољашња обележја непромењена. Чак и старокалендарци, који су се држали тако доброг правца по питању календара, у случају иконографије јасно носе мрље издајства традиције. Ова чињеница је заједнички грех свих православних цркава у последње време.
Срећом, до сада, сва ова одступања ор Предања која смо описали, нису одсекла православне цркве од њиховог корена. Стабло остаје живо и успева да напредује упркос свим “украсима” које су му додали. Православне цркве нису увенуле као што се то догодило са “црквама” Запада. Ако само стресете прашину коју је светски дух посуо по њима, наћи ћете свеже листове изворног Предања. Предање није никада престало да живи и буде на снази у православљу. Још увек постоје калуђери који живе православно монашки. И данас су присутни искрени и прави богослови који нису укаљали истину, него је одржавају чистом и сјајном, далеко од сваког туђинског мешања. Ту су још и прави појци и истинити носиоци православне традиције у иконографији.
Још има свештеника, као оних старих, посвећених светој дужности, којима њихов стални додир са Богом хе дозвољава да се брину због својих дугих брада и црних мантија, већ чине да ове ствари зраче светошћу. Још увек има једноставних људи који су достојни виђења великих чуда.
Истинито Предање, дакле – живот, духовно искуство и учење Апостола и светих Отаца свих векова – ови трагови Духа Светог у срцима хришћана постоје, и настављају да живе међу живима без икаквог прекида од апостолских времена. Постоји стална хармонија у свим делима православних свих времена до данас, писаних и неписаних; и ово је златно правило којим свако мора да мери своје мисли и дела, да би видео да ли је он унутар или изван православља. Спољни знаци могу да дају утисак како је континуитет покварен или прекинут, али ако погледамо мало даље, видећемо да Предање још увек цвета и освежава оне који га траже.
Предање постоји и живеће све до краја света. Међутим, сваки дан који пролази чини његово откриће све тежим. Сваки дан додаје све више “украса” на дрво православља, тако да се људи збуњују и не знају где је истина.
Барка
Једног дана, пре или касније, нико не зна тачно када, “цркве” и религије ће се ујединити. У том хаосу лажи ће, чак, и изабрани бити у опасности да изгубе свој пут. То ће бити доба Антихриста.
Како и када ће Антихрист доћи, нико не може да каже. Не зна се ни колико њих ће бити у стању да га препознају, јер ће он доћи као добротвор човечанства. За сада можемо са сигурношћу рећи само једну ствар: сви ови покрети према уједињењу нација и цркава, сви ови компромиси и све ово униформисање човечанства, постепено чињено под парним ваљком технолошке културе – припрема пут за долазак Антихриста.
Овакав развој човечанства, према критеријуму света, диван је. Али према хришћанском критеријуму, он води ка уништењу.
Ово не изненађује и не плаши хришћане. Они знају да је свет сам себе осудио. Зато Христос није хтео да се моли за свет: “Не молимо се за свијет”. Кнез овога света је ђаво и он је “човекоубица од почетка”.
Смрт ће затећи свет на врхунцу његове славе, на врхунцу његове самообмане, на самиту Куле вавилонске, када ће човек бити у зениту свог старог покушаја да постане бог својом личном моћи, без Бога. Када Син Човечији дође, наћи ће човека у пуној слави своје сатанске опседнусти.
Бог не тражи од хришћана да спасу свет. Сваки покушај од стране хришћана да промене смер у којем се свет сада креће – био би смешан. Свет је брод који тоне, и то зато што му је сама структура покварена. Бог не тражи од хришћана да спасу брод, већ да спасу, колико год могу, бродоломника.
Нова Нојева барка, Христова Црква, плови близу места бродолома. Свако ко хоће да се спасе од воде, мора да потражи уточиште у њој. Али, да би нашао уточиште, човек мора да се одрекне света, не толико географски, колико суштински: “Зато изађите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити” (2.Кор.6,17).
Али, овде почињу тешкоће. Како можемо да оставимо свет, када је цео живот везан за њега? Међутим, циљ ове књиге није да одговори на ово питање. одговор се може наћи у Светом Писму и код Отаца. Осим тога, цео живот у Христу је борба за слободу од света, од “Египта” страсти, а за склониште у лађи Цркиве.
У доба Антихриста и лађа Цркве ће се тешко разликовати. Многи ће рећи: »Гле, Христос је овде», или «Тамо је Христос», али ће то бити лажни пророци. Званично ће било шта бити прихваћено за Цркву. Мало по мало, па ће се напустити ризнице вере и растопити у неописивој, уједињујућој мармелади, која ће сатанском вештином задржати већину спољашњих знакова Цркве. Овде и онде, мале групе верних, са понеким свештеником, још увек ће сачувати живо истинито Предање.
Елем, ко ће бити у стању да препозна Цркву Христову у овим малим групама верних, којима ће недостајати сав светски сјај? Ипак, на крају времена, једну, свету, саборну и апостолску Цркву сачињаваће управо ове заборављене и наизглед неуједињене мале парохије, које можда неће ни знати једна за другу, али ће међусобно бити уједињене тајанственом везом Тела и Крви Господње, у Духу Светом, заједничком традицијом коју неће прекинути.
У те дане ће чак и изабрани бити у опасности од завођења. Човеку треба много храбрости да би се одвојио са неколицином и ишао против светских струја, увек исмеван од «паметних» и малтретиран од јаких. Много мудрости треба да би се распознала истина, управо тамо где цео свет види бесмислицу и глупост. Осим тога, следбеници лажи ће имати чудо на њиховој страни; чуда која је ђаво тражио од Христа у пустињи, знаке и чудеса лажних пророка и лажног «месије»: «јер ће се појавити лажни Христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране» (Мат.24,24). Колико њих ће моћи да пронађе пут када сви светионици буду лажни? Тада – «ко претрпи до краја, биће спашен».
Маске
За сада, нека сви који хоће да живе близу Христа, пожуре да стекну опрезност да би унапред препознали лажне пророке и лажне христосе, и нека носе оклоп вере, како би били у стању да их непобедиво нападну.
Јер, наше је лукаво доба, у коме је лаж маскирана и отров се нуди превучен шећером, када су путеви пуни замки и добро прикривених рупа. Кога год изглед буде преварио, тај ће бити изгубљен.
Морамо научити да разликујемо Цркву од света, јер је судбина Цркве различита од судбине света. Морамо имати неповерења према свету, толико колико имамо поверења у Цркву; толико мржње према свету(не према људима, већ према свету), колико имамо љубави према Цркви; толико песимизма за свет, колико оптимизма за Цркву.
Свет је табор, менталитет и намера оних који су одбацили Божју понуду, који су окренули леђа Богу када им је Он говорио, који су се одвојили од Њега заувек. Ови људи су радије изабрали смрт него живот. Они нису кажњени, као што ни демони нису кажњени, јер им нико не жели ништа нажао. Добровољно су изабрали смрт, својом сагласношћу су одлучили да буду непријатељи Божји и да стоје далеко од Њега.
Овај избор се чини у животу, независно од времена и места, у дубини срца, и он је неопозив ако нема покајања. Слобода дели духовна бића у два табора. Има две врсте људи, као што има две врсте анђела: пријатеља и непријатеља Божијих.
Слобода не лежи толико у личним радњама, колико у целокупном настројењу и расположењу човека, у крајњем позитивном или негативном одговору на Божји позив. Више слободе лежи у укупном правцу човековог живота, него у његовим детаљима.
Детаљи могу да варају; они могу да учине како књижевници и фарисеји изгледају као пријатељи Божји, а разбојник, блудница, Митар или Савле (Павле), као Његови непријатељи.
Морамо бити у стању да препознамо праве пријатеље и непријатељр Божје испод маске лицемерства и слабости.
Живимо у добу када су се маске лицемерства умножиле и достигле запањујући степен савршенства. Из часа у час смо у опасности да нас преваре људи који су, док носе маске пријатеља Божјих, у ствари Његови непријатељи.
Такви су и они који говоре о јединству цркава. Они су најопаснији непријатељи Цркве, лажни проповедници Јеванђеља.
Непријатељи који се појављују без маске – атеисти, материјалисти, комунисти – не могу да преваре никога. Они су ти који могу убити тело, али не могу наудити души.
Али други, «православни», било патријарси, епископи, вође хришћанских организација, теолози или професори теологије, сви који говоре о лицемерној хришћанској љубави према нашој «браћи» јеретицима и шире поруке јединства – сви ови маскирани можда не дирају тело, али сигурно убијају душу.
Због тога, борба са њима мора бити непопустљива.
Александар Каломирос
