Православље

Православни календар 24 март: Свети Софроније Јерусалимски

Sv.Sofronije-Jerusalimski

Рођен у Дамаску од знаменитих родитеља. Сабравши светску мудрост, он не буде ипак задовољан него пође да сабира и чисто духовну мудрост. У лаври светог Теодосија нађе се са иноком Јованом Мосхом, кога узе себи за учитеља, те заједно са њим крете да обиђе манастире и подвижнике у Мисиру.

Лозинка му беше: сваки дан научити више духовне мудрости. Све што су сазнали, записали су и после издали у две књиге под именом Лимонар или Цвећник. Доцније су отишли у Рим где Мосха умре оставив аманет Софронију да га пренесе или на Синај или у лавру Теодосијеву. Софроније испуни жељу свога учитеља и пренесе му тело у лавру Теодосијеву, а потом задржа се у Јерусалиму, који баш у то време би ослобођен од Персијанаца. Присуствовао је повратку Часног Крста из Персије, кога је цар Ираклије на својим леђима унео у Свети Град.

Стари патријарх Захарија, повраћен такође из ропства, не поживе дуго, па кад се пресели у онај свет, замени га Модест, а после овога (+ 364) замени блажени Софроније. Са особитом мудрошћу и ревношћу он управљаше црквом десет година. Устајаше у одбрану Православља од монотелитске јереси, коју он на свом Сабору у Јерусалиму осуди пре него што она би осуђена на VI васељенском сабору.

Написао је житије свете Марије Египћанке, саставио чин великог водоосвећења, и увео у разна богослужења неке нове химне и песме. Када арапски калиф Омар освоји Јерусалим, умоли га Софроније да поштеди хришћане, што Омар притворно и обећа. Када убрзо Омар поче да пљачка и злоставља хришћане у Јерусалиму, Софроније се са многим вопљем мољаше Богу да га узме између живих на земљи, да не гледа оскрвњење светиња. И услиша Бог молитву његову, и узе га к себи у дворе Своје небесне 644. године.

Тропар (глас 4):
Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Софроније, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети мученици Пионије и други с њим
Свети мученици Пионије свештеник смирнски. Пострада у Смирни у време Декијевог гоњења. Осудише га на распеће, чему он би веома рад. И чим војници склопише крст и положише по земљи, Пионије сам леже на крст, испружи руке и заповеди војницима да му прикују ексере у руке. Крст буде усађен у земљу наопако, и под главом мучениковом наложена ватра. Беше много народа унаоколо. Пионије затвори очи и у себи мољаше се Богу. Чак ни косу му не могаше огањ упалити. Када се најзад огањ угаси, и кад сви мишљаху да је он мртав, Пионије отвори очи и радосно узвикну. “Боже, прими дух мој!” и издахну. Овај светитељ написао је житије светог Поликарпа Смирнског, с ким се сада заједно весели у царству Христовом. Пострада и прослави се 250. године.

Преподобни Георгије Синаит
Игуман горе Синајске. Велики подвижник и праведник. Пасхалне ноћи ангел Божји пренео га у Јерусалим на службу Божју, и вратио истог дана назад на Синај. Упокојио се мирно у VI веку.

prepodobna-teodora

Преподобна Теодора, царица у Арти
prepodobna teodoraБлажена и света Теодора пореклом беше са Истока, а рођена би од родитеља Јована и Јелене. Одрасте она у месту званом Сервија (= Србија) у Македонији као миомирисна ружа, која шири из себе мирис врлинског живљења. Родитељи јој беху племићког порекла и с царевима у сродству, јер отац њен Јован, звани Петралифис, беше севастократор, тј. царски намесник и владалац у Солуну и целој Македонији. Мада имађаху велику власт, родитељи њени беху побожни и милостиви и према свима се одношаху са љубављу и праведношћу. Таква им беше и благочестива кћи њихова Теодора, која се још од детињства упражњаваше у врлинском животу и творењу милостиње. У то доба беху времена бурна и тешка.
Латини беху заузели Цариград (1204. г.) и многа зла нанели православнима. Велико Византијско царство беше се раздвојило на неколико делова, од којих једно беше и Епирско царство, које основа Михаил Анђео-Комнен (1204-1215 г.), са престоницом у граду Арти на обали Јонскога Мора.
Он имаћаше малолетног сина Михаила. Када умре отац, малолетни син са мајком мораде да бежи из Арте на Пелопонез, јер његов стриц Теодор заузе деспотски престо у Арти.

Када Теодор заузе затим град Солун од Латина и прогласи се у њему за цара, он нађе ту у Македонији и децу севастократора Јована Петралифиса и њихову младу сестрицу Теодору, на коју браћа особито пажаху и чуваху је, јер беше веома лепа и чиста. Али ускоро овај цар Теодор погине у борби са Бугарским царем Асеном II (1218-1241 г.) и на престо у Арти дође са Пелопонеза млади краљевић Михаило II Комнен (1237- 1271 г.). Дошавши у северније крајеве Македоније и у град Сервију, Михаило виде тамо блажену Теодору и одмах се заљуби у њену лепоту. Преко многих посредника он се стараше да је узме себи за жену, што се на крају и оствари. Пошто се сврши царска свадба цар и царица остадоше неко време у Сервији, а онда отидоше у своју престоницу Арту, где подигоше утврђени град који се још и до данас сачувао. Михаило се стараше да управља својим царством, а света царица Теодора, мада имађаше царску славу и почасти, не понесе се ни мало тиме, него се као и до тада смираваше и једино се стараше да се украси сваком врстом врлине.

Као што се као девојка не обмањиваше лепотом својом, тако се ни сада као царица не обмањиваше славом својом. Једина њена брига беше како да, из љубави према Богу, учини неком неко доброчинство, а особито сиротињи и беднима. Она постаде мајка сиротима, и заштитница удовицама, и помоћница свима потребитима. Слушајући речи Христове у Светом Еванђељу: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани; и још: Ако учинисте једноме од ове Моје мале браће, Мени учинисте, – она се на сваки начин стараше да их испуни и у дело спроведе. А стараше се она да живи и у свакој целомудрености и чистоти, и у осталим богоугодним подвизима. Али човекомрзац ђаво, видећи је како напредује у свакој врлини и како се слаже са мужем својим и живи у побожности, настојаше на сваки начин да је удаљи од пута спасења. Па када не успе да одврати светитељку, он се окрете на мужа њеног и наведе га на тежак пад. У срце Михаилово он убаци нечисту љубав према некој удовој племићки, по имену Гангрини. Та нечиста страст толико овлада њиме, да је већ и јавно чинио грех и Гангрину сматрао за своју жену, а блажену Теодору за служавку.

У свему томе светитељка показиваше велико трпљење, мољаше се Богу и пошћаше, док је једнога дана огрезли у грех цар не протера са двора. Иако у утроби својој ношаше дете, блажена царица се удаљи са двора и са чедом својим, које у међувремену роди, скиташе се ван своје куће пет година у свакој беди и невољи. Али Господ не остави слушкињу Своју, него њој и детету њеном посла Анђела чувара. Једнога дана, док она пролажаше кроз крај звани Прениста, свештеник тога краја, који беше човек побожан и добродетељан, приђе јој и запита је ко је она и одакле је, и како је ту доспела? Блажена не хтеде одмах рећи, али на његово наваљивање и преклињање, она му са сузама све исприча о себи и својим страдањима. Свештеник се тада смилова на њу и узе је од тада у своју кућу заједно са дететом. По милостивом Промислу Божјем дође најзад и крај страдањима блажене царице. Јер Бог услиши њене свакодневне уздахе и молитве, као што слуша молбе свих праведника Својих. Једнога дана, када цар беше изван двора, дворски великаши, примећујући већ одавно нешто сумњиво, упадоше у двор, и натераше ону удовицу Гангрину да им призна сву истину о томе како је она крива за прогонство царице Теодоре. У том часу у двор стиже и цар, и када чу да је зла саветница и сагрешница његова све признала, постиди се веома и горко покаја, као оно некада цар Давид.

Одмах он посла свуда слуге да траже царицу Теодору. Дошавши у Пренисту, слуге је нађоше у кући онога свештеника и поведоше је са собом. Када се царица увери у искрено покајање свога мужа, она се, по савету и онога свештеника, врати са дететом у двор. Овај повратак блажене Теодоре донесе велику радост у читаву Арту, а нарочито обрадова мужа њеног, који је од сада у свему питаше за савете. Он се од тада у свему измени на боље, и са блаженом Теодором поче подизати храмове Божје и чинити многа друга добра. А блажена Теодора подиже у Арти диван храм Светом великомученику Георгију, који се затим претвори у женски манастир. После неког времена умре и цар Михаило, и блажена Теодора одмах пође у манастир и постаде монахиња. V монаштву она умножи своје молитве и пошћење и своја ранија доброчинства. У манастиру она свима показиваше смирење и послуша ње, нимало не гледајући на то што је раније била царица. Провевши у таквом подвижничком живљењу неко време, дође време да и њу Господ позове к Себи. И би јој откривен од Бога дан престављења њеног.

Примивши од Бога вест о скорој смрти, она се смирено помоли Господу, говорећи: Господе и Боже мој, ја смирена слушкиња Твоја целога живота очекивах овај час, и како сада да се не радујем, јер прелазим из смрти у живот. Али Те молим, ако је воља Твоја, остави ме још шест месеци да бих до краја довршила и украсила храм Твој. А ако није воља Твоја, онда ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој! И милостиви Господ, Који има власт живота и смрти, продужи јој живот докле не заврши храм у манастиру и не поучи сестре монахиње. После тога она мирно предаде душу своју у руке Господа нашег, Коме нека је слава и хвала у све векове.

Пионије збори на мукама:
– O грађани знамените Смирне,
Суграђани чувеног Омира.
Ја знам оно што свак од вас знаде.
Ви ниједан оно што ја знадем:
Ја знам слатку сладост умирања
И још слађу – у Христа надања.
Ја знам да ме смрт умртвит неће
Но тек тело раздвојит од душе:
Ја знам да ме ангели чекају
У дворове цара небеснога,
И ангели, пророци u свеци,
Многе војске Божјих угодника,
И за Христа дивних мученика.
Ја знам да се враћам домовини,
Одакле сам и доспео амо.
Ја циљ знадем мојега страдања.
(Ви не знате зашто ме мучите!)
Спас ме чека у чертог небесни.
Кључај, злобо, на мене и бесни!
Спас мс чека раширених руку,
Удрите ме све на већу муку.
Тежа мука, раније свануће,
Смрт хитнија, душа веселија.

РАСУЂИВАЊЕ
“Никакво добро не свршава се само нашим трудом, но силом и вољом Божјом. Ипак Бог и од нас изискује труд, саобразан вољи Његовој.” Ово су речи Св. Варсонуфија и Јована. Мало речи, но много речено. Ми се морамо трудити на обделавању и припремању свакога добра. а да ли ће неко добро нићи, узрасти и плод донети, то Је од Божје силе и воље. Ми бразде оремо, а Бог сеје, ако хоће. Ми судове духа чистимо, а Бог улева духа у те судове, ако хоће. И Он све хоће што одговара највишој мудрости и целисходности, тј. Његовом домостројству људскога спасења. Тумачећи речи Господње: Будите мудри као змије и незлобиви као голубови (Мат. 10, 16), св. Златоуст пише, да је ту заповест дао Господ ученицима “да би и они сами нешто сарађивали, те да се не покаже све као дело саме благодати, и да се не помисли, да су они добили венце славе бадава.” И тако двоје је неопоходно за наше спасење: наш труд и Божја благодатна сила.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на суду код Кајафе и то:
1. како првосвештеник јеврејски држи Господа унутра у дому свом окружена људима скоро исто онако рђавим као и сам он,
2. како Петар седи напољу у дворишту код ватре, и како се пред слугама три пут одриче Господа Исуса.
3. како и данас бива, да се неки хришћани из страха од света одреку Господа на тај начин, што се и они направе као да нису хришћани, да не знају заповести Господње и не маре за Господа.

БЕСЕДА о другом доласку Христовом

А кад дође син човечји у слави својој и сви свети анђели с њиме, онда ће сјести на пријестолу славе своје (Мат. 25, 31)

Овако рече Господ, и то баш пред само најужасније понижење Своје, пред везивање, пљување, шамарање. исмевање и распеће. У најцрњим часовима Он говори о најведријем и најславнијем часу Своме. Пред ужасни и бедни излазак Свој нз света Он говори о Своме поновном доласку у слави Својој. Најпре је дошао из пећине Витлејемске, скромно и невиђено, а идући пут доћи ће на облацима од ангела Својих. Први пут је као никао из земље, а други пут ће се јавити с неба. Први пут је стајао и клечао на земљи, а други пут ће да седи на пријестолу славе своје.
И кад поново дође у слави Својој, неће бити невиђен ни за кога. Нико неће питати, као звездари при Његовом првом доласку: где је Цар? Сви ће овога пута видети Цара и познати Га као Цара. Но то виђење и познање некима ће бити на радост а некима на страх и ужас. Замислите радости оних који су Његову заповест испунили, који су у Његово име молитве и добра дела вршили, а нарочито оних који су за Његово име пострадали! И замислите страх и ужас оних. који су га пљували и шамарали и распели у Јерусалиму, као и свих оних који се кроз векове подсмевају чудесима Његовим, ругају имену Његовом, газе заповести Његове!
Господе милостиви, опрости свима нама који име Твоје призивамо а по немоћи грешимо, опрости нам пре онога величанственог и судбоносног часа када се будеш јавио у слави Твојој, са свима светим ангелима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Коментариши чланак

Коментара