(Други део текста: ПОКУШАЈ КУВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ)
У Символу Вере, тј. исповедању најосновнијих верских истина, верник православац исповеда: „Верујем… У једну свету саборну и апостолску Цркву“. У Цркви нема идолопоклонства, као што, рецимо, постоји идолопоклонства у римокатоличкој јереси, у којој је папа де факто постављен као божански ауторитет, што је де јуре изражено у њиховом догмату о незаблудивости папе „екс катедра“. Вера у једну свету саборну апостолску Цркву, заснива се на ономе што је Господ Христос обећао, а то је да ће основати Цркву (заједницу) Своју и да јој ни врата пакла неће одолети. После овога постоји низ обећања (пророчанстава) да ће Црква постојати до краја времена.
Први васељенски сабор
То да је Црква саборна, факат је који управо објашњава горе речено. Црква је саборна јер исповеда саборну, идентичну веру свих поколења хришћана, од оснивања Цркве 33. године нове ере, па до краја времена. Онај ко Веру и у маломе измени, предефинише je на другачији начин од оног начина како су је вековима хришћани разумели и исповедали, нема права да се више назива хришћанином, нити чланом Цркве. Ето зашто се они који Веру измењено исповедају називају јеретицима. Они нису више делови тела саборне Цркве.
Црква је саборна и њена вера је идентична у свим народима, на свим просторима и у свим временима. До скора је у нашем народу преовладавао обичај да се само православци називају хришћанима, док су представници папистичке јереси називани латинима, римокатолицима и другачије. Чак су и муслимани у Босни само православне називали хришћанима, дистанцирајући их од римокатолика.
Св.Епифаније Кипарски и св.Јован Златоуст
Црква, дакле, јесте саборна, и православни у њу верују; православни не верују „у једну свету саборску и апостолску Цркву“. Верују у „саборну“, не у „саборску“, мада су сабори тела на којима се доносе важне одлуке за Цркву. Али, црквеним саборима се врло често у историји манипулисало да би се донела нека одлука коју би цар или владар желео, или архијереји који су били заражени јересју или имали неку неправедну побуду. Тако свети Епифаније Кипарски, послушан уредбама Цркве, у својој дубокој старости одлази на сабор у Цариград који је требало да се бави питањем св. Јована Златоустог, тј. његовим низвргнућем (рашчињењем) . Схвативши, будући испуњен мудрошћу, да сабор делује острашћено, лично је испросио у цара Аркадија дозволу да се повуче и врати на Кипар и тиме не саучествује у неправедним одлукама сабора.
Св. Марко Ефески говори: „Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни Сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих Ученика.“
Црква не назива све саборе светим, већ само седам васељенских. Осим тога и одлуке и канони неких помесних (локалних) сабора имају велики ауторитет за Цркву. Управо, Црква карактерише један сабор и његове одлуке валидним уколико су оне у складу са саборном вером Цркве. А, у супротном случају следи принцип: “Али ако вам и ми или анђео са неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде“ (Посланица Галатима светог апостола Павла). Из реченога следи да они који по аутоматизму прихватају одлуке сабора, само зато што су то одлуке сабора падају у идолопоклонство сабору, слично римокатоличком идолопоклонству папи. Али, иако сабор није непогрешив, он је најважнија институција помесне или васељенске Цркве. Уколико би се на сабору донеле одлуке неповољне за Цркву и противне учењу Цркве, то би значило бомбу која би разорила унутарње јединство читаве Цркве, и остало би на појединим епископима, свештеницима и народу да се бори упркос безаконим одлукама сабора.
Значај Светог архијерејског сабора Српске православне цркве је огроман за нашу помесну цркву и управо зато је 50-годишња активност службе Државне безбедности и комунистичких политичара била усмерена на преузимање иницијативе на Сабору, труд око придобијања већине архијереја. Уколико би се сломио Сабор, сломило би се срце једне помесне цркве.
Захваљујући активностима доушника међу самом јерархијом СПЦ, имамо податке како је ова борба текла на Сабору 1954. године. Комунистички доушник је описао који су архијереји били најревноснији у одбрани унутрашњег устројства Цркве, описао је оне који су опрезно ћутали, али и гласали за предлоге у одбрану Цркве, а навео је и ону тадашњу мањину који су били на становиштву да се комунистичкој држави подилази и њени предлози прихватају.
“Један део епископа – и то баш оних који у пракси Православне Цркве успевају да остваре и фактички имају најјачи утицај и у њеним руководећим институцијама (нпр. у Сабору) – веома су негативни и непријатељски се односе према ФНРЈ. Ти епископи су много пута до сада на разне начине испољили своје непријатељство према државном и друштвеном уређењу у нашој земљи, па и на задњем заседању Архијерејског Сабора” – каже доушник.
Епископ Николај Велимировић и епископ Јован Илић
Међу таквим најхрабријим епископима Служба државне безбедности наводи: Арсенија Брадваревића – Митрополита црногорско-приморског, Василија Костића – Епископа бањалучког, Симеона Станковића – Епископа шабачког, Нектарија Круља – Митрополита дабро-босанског, Емилијана Пиперковића – Епископа тимочког, Јована Илића – Епископа нишког и Макарија Ђорђевића – Епископа будимљанско-полимског. Мора се приметити да су већ тада, директним или индиректним деловањем комуниста, неки епископи већ уклоњени са Сабора, што је чинило изгледнијим да комунистичке одлуке добију већину. Неки од епископа који су били спречени да дођу на Сабор су и Епископ жички Николај Велимировић (у Америци је у изгнанству, пошто су му комунисти дали до знања да га у отаџбини чека робија), Епископ хвостански Варнава Настић (био је затворен), Епископ бачки Иринеј Ћирић је услед пребијања од стране комуниста био прикован за постељу.
По доушничком извештају, епископ Василије је био најнегативнији, имајући опозициони став према држави. “Он је просто био покретач, мобилизатор те групе најреакционарнијих. Неуморно је ишао од једног до другог епископа, повезивао их и мобилисао кад треба и свуда давао своја мишљења. Он је припремао за ову групу разне предлоге – као на пример онај о измени пословника Сабора, затим нацрт одлуке о непризнавању правила Удружења (Удружења свештеника које су организовали тзв. «црвени попови») као и предлог да прогурају важнија питања док још Арсеније није отишао…”
Митрополит Арсеније Брадваревић
Наиме, митрополит Арсеније је у току Сабора добио позив да мора да се јави на саслушање у Окружни суд на Цетињу. Владика Василије је поводом тога говорио митрополиту Нектарију: “Овај Арсенијев позив има јасну тенденцију: уклонити га из Сабора. А без Арсенија ми ништа не можемо овде учинити. Треба зато да пожуримо док Арсеније не оде, нарочито са питањем Цркве у Македонији и правилима удружења”.
Сарадник Удбе међу јерархијом наставља свој извештај: “По активности и утицају у реакционарном епископату сличну улогу у току Сабора играо је Нектарије (Круљ) с том разликом што је био ауторитативнији. Он је био један од центара око кога су се окупљали најреакционарнији епископи ради договора и планова за наступање у Сабору. Његова функција председника Законодавног одбора доприносила је таквој његовој улози. Био је сталоженији, промишљенији и у неким питањима одмеренији, те му је и то «подизало цену». Но, био је као и Василије и остали за бескомпромисност у свим питањима, која су се тицала односа према држави. С његовим благословом разрађивани су готово сви ставови о иступањима на Сабору, о држању које треба заузети. Био је исто тако циничан према патријарху и позитивнијим епископима, као Василије и остали. Са особитом мржњом је говорио о свештеничком удружењу”.
За епископа Симеона Шабачко-ваљевског се у Удбином извештају каже: -Киптео је од мржње, према поретку код нас и свему у вези са њим. То је јавно и дрско манифествовао у свакој погодној прилици, нарочито при контактима и договорима са себи блиским епископима. И још пре доласка у Београд на заседање СА Сабора најавио је да ће се тако држати. Он је ишао дотле да је једини од епископа одбио да дође на пријем у Савезном извршном већу, приређен за чланове Сабора, а изговорио се болешћу. И тиме је стварно потврдио крајњу мржњу према државном уређењу, као и свој став против сарадње са државом. Колико је био упоран у стварању непријатељске атмосфере види се на пример и по овом детаљу: Дошао је једног дана код митр. Нектарија (Круља), да још једном утврде план, кога су већ раније били створили, за одбацивање питања одобрења правила Свештеничког удружења и Цркве у Македонији па му је, између осталог рекао: “Удружење треба да се скине са дневног реда. Гледајте да то свршимо, јер ако на томе пропаднемо онда смо пропали за сва времена. Јавност је много заинтересована за наше држање. Треба то одмах скинути са дневног реда. Народ је много заинтересован за то. То је све историјски и судбоносно“. -Кад су се овако договорили по овом питању, онда су прешли на питање Цркве у Македонији и утврдили да и њега треба одмах скинути с дневног реда поводом чега је Нектарије рекао Симеону: «Ко може и како гласати за онај предлог у вези Цркве у Македонији? Па јесмо ли људи, шта ли смо!? Зар да примимо неке вуцибатине и пропалице у епископат (мислећи притом на предложене од комуниста кандидате из Вардарске Македоније Поповског и Димовског). Чак би човек лакше прогутао одобрење правила Удружења него ово. Не, ово – то никако!»
Епископ Симеон је рекао за свештенике-чланове Свештеничког удружења: “То су све мангупи покупљени збрда-здола. То су све плаћене душе.”
Наводећи да су сличну делатност имали и епископи – тимочки Емилијан и нишки Јован, доушник прелази са мржњом на Макарија (Ђорђевића) који ће убрзо по завршетку Сабора бити премештен са Будимљанско-полимске на Сремску епархију: “Он је у друштву са овом групом бивао веома дрзак и упоран у изражавању непријатељства према нашој стварности… Тако на пример, у договору са Арсенијем о томе како да се поступи према питању признања правила Удружења, Макарије – уз одобрење Арсенија – каже: Ми констатујемо да Удружење није испунило услове и зато морамо да инсистирамо да се питање удружења скине с дневног реда. Само треба то казати и осталима. Ми морамо бити бескомпромисни“.
Доушник је био толико детаљан у свом извештају да је навео и то како се епископ Макарије изразио о председнику републике Титу: “Људи Божји, то је најобичнији хајван“.
У извештају стоји и да се: “један мали број епископа: Дамаскин, Валеријан, Никанор, па и Хризостом – није ничим истицао на Сабору, нити се јавно прикључивао ни једној ни другој од поменутих група епископа, али при сваком гласању – укључујући и гласање по питању правила Удружења – били су уз групу «старих»”.
Осим имена патријарха Викентија, у књизи протојереја Саве Б. Јовића “Утамничена Црква” из које смо узимали горње цитате, имена других епископа који су били за сарадњу са партијом нису наведена, већ је само уопштено речено у извештају доушника: “Епископат СПЦ на овогодишњем Сабору био је подељен углавном у две групе. Једну мању групу сачињавало је неколико млађих епископа око патријарха Викентија, који су још од почетка припрема за Сабор и у току читавог рада Сабора изражавали жељу и спремност за сарадњу са државом и за позитивно решење питања за које је држава заинтересована…”
Вероватно је у тој мањој групи био и Епископ топлички Доситеј (Стојковић), Смедеревац, касније “натурализовани Македонац”, који ће на крају уз директиву партије оформити фамозну “Македонску православну цркву“.
Што се тиче, пак, самог исхода Сабора, очигледно је из доушничких извештаја да су борци за чистоту Вере били задовољни исходом:
Епископ Василије: -Своју мржњу према поретку особито је манифествовао злурадим смехом у моменту кад је отказан пријем у Патријаршији при завршетку Сабора, коме су требали присутствовати високи државни руководиоци. Он није жалио ићи од једног до другог епископа, кличући: “Муштулук!”… С особитим задовољством препричавао је себи блиским свештеницима коментаре страних агенција о положају свештенства код нас и у вези са тим закључивао да “у свему овоме Црква политички много добија у међународном погледу”.
Митрополит Нектарије: -И он се по повратку јуначио и замерао свештеницима подручне му епархије што се нису ставили у његову одбрану. Изјављује да се због тога “разочарао у морал свештенства”, да је то кукавичлук, те да је због тога одлучио да против таквих “кукавица и некарактерних свештеника” предузме оштрије мере.
Што се, пак, тиче митрополита Арсенија, он је после Сабора завршио у затвору на једанаест година и шест месеци “због завере у циљу рушења народног режима у Црној Гори и антидржавне делатности”. Његов боравак у которском затвору, последњи је период његовог живота у тадашњој СР Црној Гори. Године 1960. саопштили су му да је “слободан грађанин”, али му председник Владе Црне Горе Блажо Јовановић и поред тог саопштења, није дозволио да се врати на Цетиње, рекавши: “Арсеније, не само да се неће вратити у Црну Гору као митрополит, него док је он жив, неће је ни као туриста прелетјети“.
За комунисте изгубљена битка није значила и изгубљени рат већ су припремали нове акције у стварању независне “Македонске православне цркве”, независне “Црногорске православне цркве” и стварање комунистичке већине у епископату…
Преузето са блога “Православље живот вечни“
