Јелени Розги није место у Србији
Пише: Игор Влаховић Игор
Негде у време, када сам писао претходни блог, инициран поновним доласком Диве усташке, Терезе Кесовије, у Србију, појавила се вест, како ће, по своје новце доћи и Дорис Драговић, за коју се, поред активног суделовања у усташкој идеологији 90-их, везују и свакакве приче о њеном „друговању“ са црногорским диктатором, Милом Дјукановићем.
Шта рећи, шта додати, а не поновити се – нису оне кривци,… тј. Србин је луд, Србин је проклет, једном га убијеш, он ’оће опет. Како јуче, тако данас, тако сутра, без, готово, икакве наде да ће се икада пробудити из кошмара сопствене мазохистичке реалности. Докле више?
Али, барем се, како нам то, њихова досадашња пракса – додјем, отпјевам и понесем шолде у своју кижу, каже, ове две Диве усташке, неће френетично појављивати, по све гледанијим и утицајнијим талк и ријалити шоу програмима, на телевизијама са националном фреквенцијом, и на тај начин, својом алавошћу на новац, лицемерством и поквареношћу, вредјати, национални идентитет, понос, част и свест српског народа.
Мене далеко више брине „не скидање“ Јелене Розге са српских, забавних и музичких канала, што у виду претераног емитовања њених спотова, што у виду гостовања по свим „живим“ емисијама, као и чињеница да ће на свети православни празник Преображење, одржати концерт у Сокобањи, и за то, од челника тамошњих градских власти, добити 800.000 динара. Не да ме брине, него сам огорчен и резигниран, с’обзиром да је ова, неоспорно, талентована певачица, недавно, на Тргу Олуја у Книну, певала у част „Олује“,…дана, којим хрватски народ обележава егзодус и геноцид, који је пре 18 година почињен над српским народом,…дана у ком је, мучком руком усташког џелата са својих вишевековних огњишта, протерано најмање 250.000 Срба, а око 1.900 њих, изгубило своје животе.
Посматрано са музичке стране, Розга, факат, спада у ред квалитетних вокалних изводјача, и у свом певачком опусу, заиста има неколико квалитетних и интересантних композиција. Поред тога, у прошлости се, за њено име, нису везивале никакве усташке приче, док је, у својим изјавама, увек била, чинило се, интелигента, искрена, скромна, одмерена и елоквентна, одајући тако утисак једне, од ретко нормалних личности са регионалне естрадне сцене. Једноставно, за не поверовати, да је, као и већина вокалних уметника из Хрватске, толико, у својој грамзивости на новац, лицемерна и покварена, да учествује у слављу усташке идеологије, а на другој страни, готово да не избија из Србије. А пропо ове тврдње, за све оне, који буду покушали да је бране, па наступ на Тргу Олуја у Книну, протумаче чисто патриотским гестом, парафразираћу само недавну изјаву, једне од највећих звезда регионалне музичке сцене, Светлане Цеце Ражнатовић, која је, гостујући у Новогодишњем програму РТВ Пинк, поручила својим фановима из Хрватске да додју на њен Видовдански концерт на Ушћу…А, ако и даље има каквих нејасноћа, колику популарност ужива у Хрватској, и самим тим, колико интересовање влада за њене концерте, Цеца би, ’ладно, могла да пљуне преко свог наицоналног и личног поноса и достојанства, те напуни небројено више највећих хрватских хала, и заради неколико пута више новца, но што то могу и Розга, и Тереза и Дорис, заједно.
Просто и јасно, оправдања за Розгу нема, због чега би уредници телевизија, на којима се појављује, обавезно морало да реагују, и, уместо, водјени мишљу – она је популарна, она нам доноси висок рејтинг и профит, њено „место“ препусте многим, на правди Бога, маргинализованим, што младим, што доказаним, музичким величинама, из Србије и региона, који, поред великих музичких дела, имају и оно човечанско у себи,…а челници локалних власти у Сокобањи, нек’ под хитно откажу заказани јој наступ на свети православни празник Преображење, без обзира на пенале, које, у том случају, треба да плате, јер душа се пред Господом купити не може, док је житељима Бање, као уосталом и свим градјанима Србије, свакако (преко) потребнији бели хлеб.
Можда Розга мора да пева на оваквим скадаријама у својој земљи, али у Србији, која никад није починила егзодус и геноцид, ни према једном народу, нити мора, нити треба, нити, да не кажем, сме.
Доста је Србима, што морају да трпе и финансирају домаће лицемере, покварењаке и плаћене издајнике, који им из дана у дан вредјају национални идентитет, понос, част и свест, да би трпели и тудје.
