ПОЧЕЛО ОДБРОЈАВАЊЕ ДО ПОЧЕТКА ДРУГОГ РАТА НА ТЕРИТОРИЈИ НОВОРОСИЈЕ
- Није битно хоће ли Кијев издати наредбу за почетак новог напада на Новоросију, и да ли су у Доњецку спремни да пређу у контранапад – тренутна ситуација у суштини не оставља сукобљеним странама други избор осим рата
- Доњецка и Луганска Република су, у најмању руку, намерене да ратују до преузимања контроле над целом територијом бивших Доњецке и Луганске области, а у бољем случају – до освајања целог Југоистока Украјине, то јест Новоросије. А идеал је – тотални поход на Кијев, то јест потчињавање целе Украјине проруским снагама
- Време ради како против кијевске власти, тако и против очувања јединства и опстанка Украјине као такве. Грубо говорећи, Украјина неће преживети такву рану на свом телу, каква су ДНР и ЛНР – потребно је или одвојити одељене територије, или повратити контролу над њима. Али, ни прво, ни друго за Кијев више није могуће
- Веома је могуће да ће војска Новоросије заузети целу Доњецку и Луганску област, а затим кренути ка Харкову и Криму. Али, у Кијеву верују да их неће оставити на цедилу – надају се, не толико у NATO интервенцију (што је немогуће), колико се уздају да ће реакција САД и ЕУ бити толико озбиљна да Русија неће дозволити добровољцима напредовање на југ и север и посебно не на запад
- Шта ће задесити кијевску власт у случају одвајања Новоросије? Одмах ће је збацити батаљони националне гарде, који ће доћи у Кијев са питањем – зашто сте нас месецима слали у „патриотски рат“, или ће после неког времена војска Новоросије, након распада фронта и саме Украјине, напредовати до Кијева
ПО СВЕМУ судећи, у Украјини је почело одбројавање дана до наставка потпуног рата. Оштро интензивирање борби у Новоросији, трагедија са аутобусом код Волновахе, нова мобилизација у украјинској војсци, неуспех самита који је заказан за четвртак у Астани – неки су од очигледних знакова напетости ситуације.
За месец дана напуниће се година од кијевског пуча који је уништио постсовјетску украјинску државност.
Циљеви, постављени од стране самих организатора пуча, нису испуњени: Украјина није отишла на Запад. Атлантизатцију „Независне“ спречили су одвајање Крима, устанак у Новоросији и чврст став Русије.
Након што Кијев није успео да војним путем сузбије побуњене регионе, Украјина је остала да виси између Запада и Русије, и сваком је јасно да се овакво стање не може дуго одржати.
Борбена дејства између Украјине и одељене Новоросије формално су обустављена почетком септембра, али су у ствари локалне борбе трајале свих протеклих месеци, а у последњим данима се њихов интензитет јасно повећава.
Договора о стварном примирју може бити само у једном случају – ако би дошло до директних преговора између Кијева и Доњецка. Без тога, тренутно полупримирје биће ништа друго него пауза пред нову фазу рата.
Упорно одбијање Кијева да пође на такве преговоре чини наставак рата готово неизбежним, а последњих дана смо сведоци да ствари клизе управо ка том сценарију. Није битно чак ни то, хоће ли Кијев дати наредбу за почетак напада на Неворосију, и да ли су у Доњецку спремни да пређу у контранапад – тренутна ситуација у суштини не оставља странама другог избора, осим рата.
Још с почетка јесени, када је потписано примирје, било је јасно, да ће оно трајати до оног момента, док једна од страна не помисли да је мир за њу опаснији него рат.
Упркос комплексности положаја Новоросије, то је ипак ратоборно друштво, противдржавна творевина која не замишља свој живот у садашњем облику и границама, већ их доживљава само као транзицију. И њени становници тренутно затишје такође схватају прилично условно – само као паузу.
ДНР и ЛНР су, у најмању руку, намерене да ратују до преузимања контроле над целом територијом бивших Доњецке и Луганске области, а у најбољем случају – до освајања целог Југоистока Украјине, то јест Новоросије. А идеал је тотални поход на Кијев, то јест потчињавање целе Украјине проруским снагама.
Имајући овакве циљеве, Доњецк и Луганск се не плаше наставка рата, схватајући, да ће достизање ових задатака бити могуће тек након наношења одлучујућег пораза украјинској војсци.
С друге стране је Украјина. Време ради како против кијевске власти, тако и против очувања јединства и опстанка Украјине као такве. Грубо говорећи, Украјина неће преживети такву рану на свом телу, каква су ДНР и ЛНР – потребно је или одвојити одељене територије, или повратити контролу над њима. Али, ни прво, ни друго није могуће.
Порошенко и украјинска политичка елита не могу да пристану на одвајање, не само целе територије Доњецке и Луганске области, него чак ни данашњих ДНР и ЛНР. То би уништило целокупану украјинску политичке класу, јер је до сада покушавала да оправда колапс привреде и државе тиме, што је Украјину напала Русија и сви као један морају се одупрети руској агресији. Пристајући на одвајање Новоросије, Кијев би признао пораз и, штавише, одељена држава би почела да привлачи к себи остале области Југоистока.
Средња варијанта између одвајања и повраћаја је покушај да се изолују побуњени региони. То је као да покушавате да зауставите крварење, не усуђујући се ни на ампутацију, ни на пришивање назад полуодвојене ноге – то, да траје дуго не може, морате се одлучити на нешто конкретно. Кијев не може допустити одвајање Доњецка, а не може ни да га поврати. Али, пошто би одустајање од Новоросије значило непосредан губитак власти за Порошенка и Јацењука – нови рат за њих представља мање зло.
Шта ће задесити кијевску власт у случају одвајања Новоросије?
Биће или одмах збачена батаљонима националне гарде, који ће доћи у Кијев са питањем – зашто сте нас месецима слали у „патриотски рат“, или ће после неког времена војска Новоросије, након распада фронта и Украјине, напредовати до Кијева.
А шта ће се десити у случају обновљања „антитерористичке операције“?
Наравно, веома је могуће да ће војска Новоросије заузети целу Доњецку и Луганску област, а затим кренути ка Харкову и Криму. Али, у Кијеву верују да их неће оставити на цедилу – надају се, не толико у NATO интервенцију (што је немогуће), колико се уздају да ће реакција САД и ЕУ бити толико озбиљна да Русија неће дозволити добровољцима напредовање на југ и север и посебно не на запад. Тако ће Порошенку, чак и ако изгуби још неки део Доњецке и Луганске области, саме ратне околности омогућити још неко време управља уз скретање пажње украјинског друштва са Кијева на Москву као корена свег зла, рачунајући са повећањем подршке Запада, како финансијске тако и политичке.
Упркос свим ризицима, садашњим владарима Украјине изгледа да ова опција даје могућност да задрже власт. С обзиром да не могу ништа да ураде како би спасили земљу (а то би било могуће само у случају одустајања од атлантског курса и обнове „Независне“ на новим, конфедеративним основама, на које ни Порошенко, а тек ни Јацењук никада неће пристати), једино што им преостаје – то је да учине све за продужење своје власти. И, чини се, да је све што они умеју да ураде – овај рат.
Време ради против Кијева, али, одлучујући се сада на рат, Порошенко још увек не може да превари историју.
Ударањем по Новоросији, он активира све деструктивне процесе, незнатно замрзнуте зимом – што у Украјини, што у глобалном сукобу између Русије и САД. Друга фаза украјинског војног сукоба, можда, и не буде последња у борби за Украјину, али ће сигурно донети коначну пропаст украјинској државности.
И њено васкрсење у виду Малорусије и Новоросије у саставу Руског света.
Предвод Срђан Ђорђевић
Взгляд
Извор: Факти.рс