Вијести, Регион

Немци одбијају одговорност за рат

Српски историчари оцењују као „бацање прашине у очи” тврдње немачких и аустријских колега који негирају да су планови за почетак Првог светског рата постојали 13 месеци пре Сарајевског атентата и 14 месеци пре аустроугарске објаве рата Србији. Они оспоравају значај писма које је ових дана у Андрићграду представио директор Архива Србије Мирослав Перишић. Реч је о писму бечког војног гувернера БиХ Оскара Поћорека, које је он упутио тадашњем министру финансија аустроугарске монархије Леону Билинском, 28. маја 1913. године.

 

pocorekovi-pismo

Перишић је истакао да је писмо вишеструко значајно за све оне који се баве проучавањем Првог светског рата, јер открива намере ратних кругова Беча да га поведу, али и аустроугарске ставове према Србима, Хрватима и муслиманима, као и политику Беча према Србима и поборницима идеје уједињења Јужних Словена. „Поћореково писмо је документ који спада у примарне историјске изворе, јер је настало оног момента када се догађај десио и оно је један од најзначајнијих историјских извора за изучавање питања кривице и одговорности за почетак Првог светског рата”, појаснио је Перишић.

Подсетимо, Поћорек је у свом писму, између осталог, навео: „Морамо свој главни задатак видети у томе да се систематски спремимо за кроз неколико година неминовни велики рат који ће бити вођен у до крајности тешким приликама. Само је собом разумљиво, да се мора ићи за тим, да за време овог мирног – боље рећи припремног – периода створимо сношљив одношај са Србијом.”

Бечки дневник „Кронен цајтунг” указује да је Перишић представио новинарима само превод писма, које је супротно ономе што Србија намерава да докаже. „То писмо се у Београду види као доказ невиности, али му се учитавају значења која не садржи”, јавља Дојче веле, наводећи да Србија представља своју истину о Првом светском рату.

„Српски историчари преносе да је из писма јасно како је Хабзбуршка монархија годину дана пре почетка рата већ планирала велики војни сукоб. Писмо није ништа посебно, рекао је један од најпознатијих познавалаца Великог рата, аустријски историчар Манфрид Рауенштајнер”, наводи Дојче веле, преносећи немачку информативну агенцију ДПА. „У писму нема ни говора о превентивном војном удару или конкретном плану за напад. Тиме је, изгледа, пропао покушај Београда да се растерети приписане кривице”, пише минхенски „Зидојче цајтунг”.

Један од најугледнијих српских историчара, академик Драгољуб Живојиновић оцењује за „Политику” да су ови написи у немачким медијима само дизање прашине, којим треба да се оправда оптужба на рачун Србије, јер наша земља није могла да буде физичка претња Аустроугарској. Живојиновић подсећа да је писмо раније већ објављивано, а његов препис сада је пронађен у Архиву Србије, међу документима враћеним из Аустрије.

– Србија са 4,5 милиона људи, тек изашлих из два рата, није могла да буду физичка претња Аустроугарској од 50 милиона, која је такође била и десет пута боље опремљена и наоружана. Овај документ спада у серију 13 или 14 захтева које је начелник аустроугарске Врховне команде генерал Конрад фон Хецендорф упућивао политичким чиниоцима у монархији, како би му одобрили да нападне Србију. Према томе, Поћореково писмо само је на тој истој линији, то јест жељи и намери да се са Србијом обрачуна – објашњава Живојиновић.

Немачки политички кругови, преко својих интелектуалаца, покушавају да се ослободе кривице и зато све што им не одговара, они проглашавају неважним, небитним, као у случају овог писма, истиче академик.

– Најлакше је све свалити на Србију. Али, из писма се види да Србија не фигурира као опасност за Аустрију, већ они измишљају. Србија не може да буде одговорна, јер није намеравала да нападне монархију. Њихов наводни страх напросто је неодржив, али су они балканске ратове доживљавали као директан удар на структуру двојне монархије. Зато и јесу сматрали да је превентивни удар на Србију био неопходан – казао је Драгољуб Живојиновић.

Доцент на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду Милош Ковић подсећа да је амерички историчар Семјуел Вилијамсон доказао да је 1912, после српских победа у Првом балканском рату, цео управљачки врх Хабзбуршке монархије, са изузетком, парадоксално, самог Франца Фердинанда, био за напад на Србију.

Од домаћих историчара, Ковић истиче драгоцене радове Милорада Екмечића, Михаила Војводића, Драгољуба Живојиновића, Василија Крестића, Чедомира Попова, Ђорђа Станковића и Драгослава Јанковића, као и низ немачких и енглеских аутора који потврђују ову чињеницу.

– Одавно је српска историографија утврдила да су у Бечу већ крајем 1907. и почетком 1908. године донели коначну одлуку о нападу на Србију. Једино отворено питање за Беч било је да ли источну Србију предати Бугарској или не. Све то може да се пронађе у двема репрезентативним монографијама. Прва је књига Владимира Ћоровића „Односи Аустроугарске и Србије у 20. веку”, а друга је књига Андреја Митровића „Продор на Балкан”. Тамо је до детаља, на основу аустријске немачке грађе, доказано да су Немачка и Аустроугарска свесно увукле Европу и свет у Велики рат. Србија и Сарајевски атентат послужили су само као повод – напомиње Милош Ковић.

Цајт: Беч је же­лео сукоб

Во­де­ћи не­мач­ки и аустриј­ски ме­ди­ји, ко­мен­та­ри­са­ли су, по прин­ци­пу сва­ки на сво­ју во­де­ни­цу, пи­смо вој­ног за­по­вед­ни­ка Бо­сне Оска­ра По­ћо­ре­ка цар­ском ми­ни­стру фи­нан­си­ја Ле­о­ну Би­лин­ском.

У том кон­тек­сту је и углед­ни хам­бур­шки не­дељ­ник „Цајт” об­ја­вио пре го­ди­ну да­на ана­ли­зу не­мач­ког исто­ри­ча­ра Јо­а­хи­ма Ри­дла, ко­ја по­твр­ђу­је ис­прав­ност срп­ских ту­ма­че­ња По­ћо­ре­ко­вог пи­сма, то јест да је упра­во Аустро­у­гар­ска пом­но тра­жи­ла при­ли­ку за об­ја­ву ра­та не­ком од „про­бле­ма­тич­них” ком­ши­ја…

„Ако се ана­ли­зи­ра­ју пла­но­ви о нео­п­ход­ним „ге­о­по­ли­тич­ким ин­тер­вен­ци­ја­ма” (да­кле ра­то­ви­ма) у цен­три­ма та­да­шњих ве­ли­ких си­ла, на­сто­ја­ње Бе­ча да се об­ра­чу­на са Ср­би­јом гу­би на зна­ча­ју као раз­лог свет­ског су­ко­ба… Са дру­ге стра­не, не би се сме­ло за­бо­ра­ви­ти да је аустро­у­гар­ски ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва гроф Бер­хтолд са­мо спро­во­дио иде­је та­да­шњег ше­фа ге­не­рал­шта­ба Кон­ра­да фон Хе­цен­дор­фа ко­ји је у Бер­ли­ну остао упам­ћен као ви­со­ко ран­ги­ра­ни, стал­ни по­се­ти­лац: ул­ти­ма­тив­но је зах­те­вао од ца­ра Вил­хел­ма и над­ле­жних со­ко­ло­ва у ге­не­рал­шта­бу да по­др­же Беч у пре­вен­тив­ном ра­ту или про­тив Ита­ли­је или про­тив Ср­би­је, она­ко ка­ко се ука­же при­ли­ка. „Беч мо­же да са­чу­ва пре­стиж и по­вра­ти кре­ди­би­ли­тет као ве­ле­си­ла са­мо ако за­поч­не огра­ни­чен, ре­ги­о­нал­ни су­коб и, на­рав­но, изи­ђе као по­бед­ник из тог ’ма­лог’ ра­та”, ци­ти­рао је „Цајт” уоби­ча­је­ни ар­гу­мент аустро­у­гар­ског ше­фа ге­не­рал­шта­ба.

М. Ка­зи­ми­ро­вић

Извор: Бојан, Билбија, Политика

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *