Ко год да се усуди да пише о Његошу, поред суочавања са изазовом самог тог чина, улази у тајанствену сферу. За прошле и будуће генерације, наиме, изузетно је привлачна мистериозна личност Његошева, која у себи сабира песника, мислиоца, интелектуалца, монаха, владику и владара. Сам чин писања о Његошу је као некакво свештено дело, као писање химне или житија.
Човек стога никад није спреман потпуно за такав подухват, а опет ко га чини чиста срца дарује и бива дариван драгоценим даром. Тако је и Бојан Драшковић даровао једно драгоцено надахнуту али и на изворима утемељену и целовиту слику Његоша песника и владара.
Кажемо целовиту слику јер је аутор избегао замку у коју су се многи ухватили, а то је да занемарују политичку страну његовог деловања, а потенцирају песничку и књижевну. Стога у књизи Његош: Дипломата, државник, пјесник Песник није потиснуо Владику и Вожда народа. А битно је да је Петар Петровић Његош био јако изражена политичка и лидерска личност. Он живи политички и мисли политички у смислу борбе за слободу свог српског народа, пре свега у Црној Гори, а затим на свим просторима на којима живи. Он је човек који је у политици спроводио своје песничке и епске идеје, а и певао је о заједници и њеној борби за слободу – што је срж његове политике. Како каже Исидора Секулић, Његош је био целовита личност, исклесана од једног камена, у којој се спаја деловање Његоша песника и народног владара и владике Раде. У тој афирмацији политичког дела личности коју илуструје његошевски политички програм највећи је значај овог дела. У данашњем времену лутања и међусобних сукоба – политичких и идеолошких, Његош је светионик који би морали следити ако желимо да се вратимо себи и у нормалу.
Шта је то његошевски политички програм? Он органски израста из његовог песништва и укупног његовог интелектуалног дела. Тајна његове мудрости и корена политичке идеје јесте то да је он био органски човек старе српске и хришћанске традиције. Његова политика проистиче из његовог погледа на свет, који је опет израстао из његове религије и традиције. Он је директни наследник немањићке и лазаревске традиције и настављач њиховог духовног, цивилизацијског и политичког деловања. А то је по речима Владике Николаја Велимировића идеја слободне и народне српске цркве, државе, војске и културе.
Тек у том смислу постаје јасна и његова слободарска идеја ослобађања српског и других балканских народа, његово дивљење Карађорђу и његово русофилство. Борба против крвне освете и увођење законитог поретка нису само политички циљеви, већ и спровођење програма слободе и независности о коме је песник певао. То што је он био монах и песник не значи да је требао бити болећив према злу и неправди. Његова песничка, хришћанска и политичка парола била је удри врага не остав му трага или губи обадва свијета. Можда звучи сурово да се против непријатеља морамо борити до краја или ћемо изгубити на земљи и небу, нарочито за уши оних који мисле да је хришћанство некаква пацифистичка идеологија или да песници морају бити мекушци.
Но исто тако тек у том светлу разумевања Његоша као аутентичног и интегралног човека традиције постаје јасно и његово песништво које је изнедрила та иста традиција и чије је он бисере преточио у поетски израз. Као и то да постају кристално јасни и његови политички ставови и чврстом руком управљање једном малом земљом коју опхрвавају беда и сиромаштво, окупација, спољњи и унутрашњи непријатељи.
Уосталом, то доста подсећа на садашње стање српског народа у Црној Гори, БиХ, Србији, Хрватској и Македонији. Стога данас његове идеје и одговори на тешка искушења и изазове времена изгледају актуелнији него икада пре. Његово косовско опредељење, у чијој основи је традиционална хијерархија вредности из које проистиче трајни и пожртвовани напор да се очува оно највредније. А то је по Његошу идентитет српски који претпоставља непрекидно враћање себи и врлинама и вредностима традиције. Тек тада човек и народ добија јасну идеју ко је и шта му је чинити. Модерне идеологије и стратегије запостављају или негирају тај базични ниво идентитета који из живе традиције израста и који се њеним енергијама храни и инспирише, па су сви њихови планови заправо грађевине које се зидају на песку без темеља.
Но како рече аутор следећи мудру Исидору, и поред тога што знамо његову тајну – тајну уроњености у живу, на први поглед стару али увек младу, данас готово заборављену, традицију древног континуитета и трајања чији је Његош директни продукт, за нас је он и данас тајанствени геније. И поред свих покушаја одгонетања ова интегрална личност наше живе традиције, међутим, која спаја средњи и нови век у најлепшој синтези, остаће недокучива и самим тим магнетски привлачна. Свако читање штива о Његошу инспирише и даје снагу која је потребна и појединцима и народу, а нарочито дела написана са много труда, знања и мудрости као ово које потписује Бојан Драшковић.
Извор: Данас
