Вијести, Култура

„Матица српска“ не може да живи од старе славе

Поводом оснивања „Матице ћирилице“ и текста Удружење „Матица ћирилице“ изазвало поделу међу стручњацима („Вечерње новости“, 29. 1. 2015)

„Коларићу панићу, плетемо се самићу, сами себе заплићемо“…

Поводом оснивања „Матице ћирилице“, као сједињених удружења за одбрану српске азбуке 29. 1. 2015. године, најављени конфронтирајући став са Матицом српском не подржавају ни сви учесници тог скупа.

Велики поштовалац ћирилице и њен угледни заштитник проф. др Драгољуб Петровић, иако познат као жестоки критичар Новосадског договора, изјавио је: „По мом мишљењу, ни Матица ни САНУ одавно не чине ништа да се статус српског језика учини подношљивијим. Иако је Матица завршила два велика правописна посла, у неким детаљима могла је то урадити боље. Али, то свакако није разлог да се иде фронтално на ту научно-културну институцију. То није прави пут.“ Проф. др Милош Ковачевић каже: „Питање језика и писма не решава се сукобом са најдичнијом институцијом у Срба, основаном 1826. године, него преко Одбора за стандардизацију језика. Адреса за то су државни органи који би требало да поштују мишљење струке. Ћирилица јесте српска духовна вертикала, те мора да се чува и да се постави у средиште језичке политике коју води држава са одговарајућим институцијама.“ Професор Владислав Ђорђевић, заменик председника будућег новооснованог удружења, историчар по струци и аутор двадесетак радова о положају ћирилице, каже: „Нисам за сукоб са Матицом српском, али јесам за то да се подстакну држава и Влада да српско писмо коначно ставе на пиједестал који му припада“, и додаје да ће његова подршка новооснованој „Матици ћирилице“ бити „више моралног карактера“. Данашњи председник „Матице српске“ Драган Станић кратко и јасно поручује: „Заиста, ни речју не желим да коментаришем тај догађај“.

Ја, најсићушнији међу сићушнима, најбезначајнији међу безначајнима, најгрешнији међу грешнима, по трећи пут износим свој став о садашњој „Матици српској“.

Заслуге „Матице српске“ као културне и научне институције српског народа и њен учинак у националној хомогенизацији, просвећивању народа, издавању књига и новина на српском језику из времена Хабсбуршке монархије су немерљиви. Али, предузимљива, активна, неуморна и сврсисходна „Матица српска“ из Аустро-Угарске монархије, и спокојна, безбрижна, успавана и улењена „Матица српска“ из Краљевине Југославије, а поготово идеолошки инструментализована па и недобронамерна „Матица српска“ из времена партизанске Југославије – нису исто! Првобитна „Матица српска“ је послужила као пример именом и делом и другим словенским народима: „Матица чешка“ 1831, Матица илирска 1842, „Матица лужичкосрпска“ 1847. године. Тадашња „Матица српска“ је створила „Српско народно позориште“ у Новом Саду 1861, када га ни Србија није имала. „Матица српска“ као вредна пчела матица из времена Аустро-Угарске је била стваралац, а „Матица српска“ из времена Броза као прави трут је обичан готован, трошитељ. „Матицу српску“ из времена њених највећих достигнућа у хабсбуршком царству је издржавао народ преко добротворâ и задужбинарâ (Сава Текелија…). И сама зграда у којој се данас налази „Матица српска“ је задужбина Марије Трандафил из 1912. године. Данашњу „Матицу“ издржавају грађани порески обвезници преко државног буџета, а чичице са лептир машнама провирују кроз завесе и премишљају се „шта ли му то беше ћирилица“. То што је вредни деда саградио удобну кућу и уредио своје домаћинство за пристојан живот не допушта његовим унуцима право да се улење и да наставе да троше оно што нису створили! Једног тренутка ће се суочити са суровом стварношћу. Никола Пашић отац је у најтежим временима за Србију долично био на висини свог задатка, а његов син картарош, коцкар, корупционаш и криминалац Раде Пашић, мали син великог оца, избациван из свих школа, није могао да се позива на „права по основу заслуга свог оца“. Млади хабсбуршки официр Ђорђе Стратимировић је заблистао бранећи свој народ од Мађара 1848. године, па га је народ називао „Млади Вожд“. У српско-турском рату 1876. је био потпуно неуспешан, и удаљен је из Србије иако се пријавио као добровољац.

Дакле, садашња „Матица српска“ не може да живи од старе славе својих заиста дичних претходника и да се кити њиховим перјем! То треба да имају у виду Петровић, Ковачевић, Ђорђевић, а поготово Станић!

Основно и најважније у оцењивању садашње „Матице српске“ по мени је чињеница да „Матица“ од Новосадског договора до данас ни једним јединим гестом или речју није указала на нестајање ћирилице и изразила протест против тога! Отворено тврдим: Искорењивање српске ћирилице и њено замењивање латиницом и јесте био прави циљ Новосадског договора из 1954. године, а подвала о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ је била само мамац који је требало да сакрије удицу, док је „Матици српској“ додељена улога „пецароша“ који треба да подвали риби – српском народу! Изумитељи Новосадског договора – комунистичко партијско и државно руководство Југославије – одмах по доласку на власт су „Матици српској“ опељешили безмало сву имовину, и још јој тутнули у руке – пецарошки штап!

Претходни председник „Матице“ Чедомир Попов није лично указивао на нестајање ћирилице, али бар није ни ометао грађане из удружења „Ћирилица“ да сами то чине и чак им је стављао на располагање просторије „Матице“ за њихове скупове. Данашњи председник Станић према грађанима забринутим због судбине ћирилице показује само презир.

Ја сматрам да данашња „Матица српска“ са својих 7 „одељења“ представља само имитацију САНУ, коју политичари аутономаши и послушни лингвисти лешинарски злоупотребљавају за своје личне циљеве и каријере. Ако већ не могу да буду „академици прве лиге“, да бар буду „академици друголигаши“! Њихов учинак је – нестајање ћирилице! Од свих установа данашње „Матице“ народу су корисни једино Библиотека МС и Галерија МС. Остала одељења и установе служе само за личне циљеве досетљиваца!

Матица српска и даље издаје српскохрватски речник

Матица српска и даље издаје српскохрватски речник

Лингвисти и политичари за мене нису никакав ауторитет. Једини ауторитет за мене је – ћирилица!

Ја не жалим да нестану лењи српски лингвисти и политичари, ја жалим да нестане – српска ћирилица!

Жељко Филиповић,

поштовалац ћирилице, Ниш

Извор: Стање ствари

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *