Регион

Атомском бомбом до хране

Мирослав Лазански

Мирослав Лазански

Северна Кореја прети Америци новим лансирањем ракета и новом подземном пробом нуклеарне бомбе. Наводно су севернокорејске ракете већ усмерене на циљеве у САД, само је проблем како да их погоде, јер највећи домет севернокорејског пројектила типа „таеподонг-2” је око 6.000 км. Ракета „нодонг-1“лети до 1.000 км, а „таеподонг-1” нешто више од 2.000 км. Од како је 31. августа 1998. године севернокорејска ракета „таеподонг-1” прелетала преко Јапана, домети тих пројектила права су ноћна мора и Вашингтона и Токија. Ови у Сеулу о томе и не брину превише, они су ионако у домету мало бољих севернокорејских далекометних топова.

Дакле, Пјонгјанг се у једном тренутку понаша попут разјареног бика, да би већ у следећем тражио од САД и Јужне Кореје храну и нафту у замену за мир на корејском полуострву. Прилично шизофрена политика, али која последњој стаљинистичкој диктатури у свету, за сада, пролази. Но, због свега тога Северна Кореја је сада подвргнута новим санкцијама УН, при чему се тим санкцијама сада придружила и Кина. Вероватно само формално, јер је Кина и главни заштитник Северне Кореје на међународној сцени.

Заправо, свако тргује оним што има. Северна Кореја има атомске бомбе и ракете разних домета. То знају сасвим солидно да направе, а могу и да извезу. Што је Пјонгјанг и чинио извозећи раније ракетно-нуклеарну технологију у Пакистан, а сада у Иран. У данашњем свету силе и јаких, сасвим довољна монета за поштовање и трговину. Наравно, ако немате нафту, дијаманте, или доларе. Није баш утешно, али је тако.

Наравно да неће бити новог рата на корејском полуострву, поготово неће бити нуклеарног рата, иако је Пјонгјанг још раније једнострано отказао Уговор о примирују којим је рат на том простору завршен још 1953. године. Зашто онда Северна Кореја управо сада опет прибегава новој атомској подземној проби и серији лансирања својих ракета средњег и повећаног средњег домета? Одговор је једноставан, Пјонгјанг демонстрацијом војне силе жели наставак директних преговора са Вашингтоном, преговора који би довели до дефинитивног скидања Северне Кореје са америчке црне листе „држава осовине зла”.

Истовремено, Северна Кореја жели да тестира администрацију у Вашингтону, јер са претходним није успела да истргује скидање санкција и економску помоћ у замену за одустајање од производње нуклеарног оружја и ракета средњег и великог домета. Вашингтон је обећавао Пјонгјангу скидање свих економских санкција у замену за обустављање севернокорејске производње нуклеарног горива, које може да се користи као експлозив за атомске бомбе. То су обећавале администрације и Била Клинтона и Џорџа Буша млађег. Северна Кореја је пре више година демонтирала свој нуклеарни реактор у Јонгбјону и остале нуклеарне центре отворила за међународне инспекторе.

Но, са америчке „црне листе” није скинута.

Време је пролазило, режим покојног лидера Ким Џонг Ила, за кога су Американци мислили да ће бити „слабашан син” великог вође Ким Ил Сунга, неколико је пута упозоравао да ће обновити свој војни нуклеарни програм ако му се не скину све врсте санкција и ако хитно не добије економску помоћ. Јер, производња ракета и нуклеарног оружја несумњиво да кочи економски развој Северне Кореје и јасно је да због нуклеарно-ракетних амбиција режима становници имају мањи животни стандард. У међувремену је „слабашан син” преживео дуго на власти и имао времена да види како је прошао Садам Хусеин без атомског оружја. Како Вашингтон, ипак, не одбацује могућност овакве или онакве смене режима у Пјонгјангу, сваки се диктатор осећа несигурним ако нема атомску бомбу.

Северна Кореја нема намеру да нападне Јужну Кореју, јер Пјонгјанг добро зна какав је војни однос снага. Без обзира на бројчано већу севернокорејску армију, јужнокорејске оружане снаге и америчка војска брзо би зауставили било какав продор ка југу. За претпоставити је и да нико у Пјонгјангу ипак није толико неодговоран да употреби атомско оружје, јер би америчка одмазда у том случају била страшна. Са друге стране, Јужна Кореја наставља да живи у миру са својим непријатељским комшијом на северу, па како буде.

Реторика из Пјонгјанга остаје ратоборна измамљујући од Вашингтона нове уступке у замену за обећања да ће живети по ранијим обећањима. Сада Северна Кореја тражи новац да би отворила своје нуклеарне погоне за међународну инспекцију, захтевају 300 милиона долара у готовом само за једну инспекцију. Храна у вредности од 500 милиона долара, коју су добили од САД, није обухваћена званичним договором за две инспекције које су заказане.

Северна Кореја жели масовну помоћ у храни и нафти, дипломатско признавање од стране Вашингтона, скидање свих врсти санкција и ембарга. Жели да јој други хране народ, и да други потврде ауторитет њене владајуће елите са новим лидером Ким Џонг Уном на челу. Те жеље подупрте су нуклеарним оружјем и ракетама. Колико је то у овом часу ирационално, а колико само симпатично дрско, видеће се убрзо. Режим у Пјонгјангу је само делимично предвидив. Западна визија о постепеном и мирном повезивању двеју Кореја, за сада, је обична фантазија. Ни опција имплозије у Северној Кореји нема озбиљне шансе, тамо се „арапско пролеће” тешко може догодити, јер би онда могло незгодно и да се шири и изван граница.

По свему судећи Пјонгјанг ће опет успешно истрговати…

Коментариши чланак

Коментара